Aleksandar Kirovski, golman FK Čukarički, za „Podrinske“
Po dedi, poznatom šabačkom anesteziologu, dobio je ime, a baka Jelena Kirovski projektovala je Šabački hipodrom, po uzoru na varšavski, najbolji u zemlji, učestvovala u početku urbanizacije naselja Benska bara i brojnim drugim značajnim gradskim projektima. Otac Bojan odrastao je u naselju „Budžin grad“, u istom ulazu, sve deca brojnih poznatih Šapčana- arhitekata, anesteziologa, sudija, profesora i glumaca, koji su po mnogo čemu zadužili grad na Savi, kao i baba i deda Aleksandra Kirovskog, prvog golmana Fudbalskog kluba Čukarički iz Beograda. U prestonici je odrastao, a o Šapcu više slušao iz priča i u njega dolazio da igra ili gleda utakmice Mačve, u čijem timu ima brojne prijatelje, poznanike i bivše saigrače.
Ovog puta bio je spona i povod okupljanja drugara iz mladosti i njegovog oca Bojana, koji se nisu videli preko 40 godina, jer ih je životni put odveo na različite strane. Nakon razgovora za „Podrinske specijal“ na RTV Šabac, u opuštenoj atmosferi, u kafiću „Art“, prisustvovao je okupljanju „ekipe iz kraja“. Ne krije radost zbog dolaska u grad za koji ga vezuju koreni, oseća ponos zbog toga što njegovo prezime znači mnogo za stare Šapčane, koji su u avgustu prošle godine, kada je igrao protiv „crveno- crnih“, pohrlili da vide Jelinog i Aleksandrovog unuka.
-Otac mi najviše priča o njegovom životu, vremenu koje je proveo ovde od rođenja do 13. godine. Imao je svoje društvo iz ulaza, bili su slobodni, igrali se i družili. Rekao mi je da ga za Šabac vežu sećanja koja ostaju u pamćenju ceo život, da su emocije iz tog vremena tako pozitivne i verujem da je to najlepši period njegovog života. Znam da je deda radio kao anesteziolog i da su ga ovde ljudi izuzetno cenili, da je baba učestvovala u izgradnji hipodroma i još nekih značajnih zgrada u Šapcu, da su ostavili dubok trag. Ja sam najčešće dolazio kad su utakmice i tada nemam mnogo vremena da prošetam, bolje upoznam ljude i porazgovaram sa njima. Prvi put sam bio u Šapcu pre četiri ili pet godina, sa roditeljima, kasnije sam nastavio da dolazim sam, da gledam Mačvu i drugare koji tu igraju, jer smo prošle godine, kad sam bio u Zemunu, bili u istom rangu takmičenja i borili smo se za ulazak u Super ligu, tako da nemam neko veliko iskustvo s boravkom ovde, ali snalazim se po Šapcu- počinje priču za „Podrinske novine“ Kirovski, koji svoje opredeljenje za profesionalni sport ipak pronalazi u genima.
Čudno protiv Zemuna
Nakon skoro 18 godina u Zemunu, neobično je, priznaje, bilo igrati protiv kluba u kome je ponikao i stasao kao golman.
-Dok sam bio u Zvezdi nisam imao priliku da igram protiv Zemuna, sem prijateljskih utakmica, zbog toga što je bio mnogo niži rang takmičenja. Utakmica Zemun- Čuka je bila prvi put da uopšte igram protiv Zemuna i bio je to čudan osećaj. Otkad sam video raspored, nedeljama sam se pripremao i razmišljao kako na toj utakmici da se ponašam, šta da radim. Međutim, kad je počela sama utakmica, krenula je živa stvar i tu nemaš prostora da razmišljaš o nečemu drugom. Bilo mi je teško i neugodno. Želeo sam da pobedi Čukarički, pobedio je Zemun, s te strane mi je bilo žao, tako da je to jedna jako konfuzna priča, s pomešanim emocijama. Već sam ranije rekao da se nadam da mi je to prvi i poslednji put protiv Zemuna. Protiv Zvezde smo igrali i nije bio taj osećaj. Iako sam lepe godine tamo proveo, ali jednostavno nije bilo tako- navodi on.
Otac, koji se oprobao u rukometu, oduvek je bio vatreni navijač Zemuna i vodio ga na utakmice još od malih nogu. Sa tribina je prešao na stadion vrlo brzo i već 1998. svoje mesto pronalazi na mreži voljenog kluba. Postojanost te ljubavi dokazao je vernošću, te je gol Zemuna branio gotovo 20 godina.
Branio je za sve kategorije reprezentacije Srbije, prethodne sezone proglašen za najboljeg golmana Prve lige Srbije, upisao se i kao najbolji na Evropskom prvenstvu do 19 godina po procentu odbranjenih šuteva u šampionatu. Najzaslužniji je za povratak Zemuna u Super ligu, a šansu, dve i po sezone u Zvezdi, kako skromno kaže, nije iskoristio u potpunosti zbog mladosti i manjka iskustva.
-U Zemunu sam proveo skoro 20 godina. Znam svaki ćošak na tom stadionu, vezuju me lepe emocije za taj klub i ljude koji su bili u njemu. Bilo je prilika i ranije da odem, ali sam tamo bio najsrećniji i najlepše sam se osećao, tako da je to jedini razlog što sam toliko dugo ostao. Ako bih tražio razlog zašto nije bilo bolje u Zvezdi, mogu ga pronaći u godinama, jer mislim da je sa 20 godina rano otići u neki od tako velikih klubova poput Crvene zvezde ili Partizana. Činjenica je da sam u tom trenutku bio u drugom planu i da nije bilo mnogo prostora da branim- kaže Kirovski, koji je od juna potpisao dvogodišnji ugovor sa Čukaričkim, kako kaže, najboljim i najorganizovanijim klubom u zemlji.
Mačva prvi protivnik u drugom delu prvenstva
Prvi suret u drugom delu prvenstva imaće na domaćem terenu i to upravo protiv šabačke Mačve, za koju ima samo reči hvale. Sa svetski poznatim stručnjakom Andrejom Milutinovićem svako jutro trenira već skoro deset godina i spreman će izaći na gol Brđana.
-Mačva je jedna jako neugodna ekipa, još od prošle godine, kada je Predrag Rogan gradio ekipu i kasnije preuzeo Dragan Aničić, koji sjajno radi svoj posao, poznajem ga i mislim da je sjajan čovek. Gaji jedan stil, koji je vrlo neugodan, naročito kad gostuju. Jako dobro znaju da brane, poznati su po prebrzim igračima koji u kontrama mogu da naprave problem svakoj ekipi. Ne znam kako će proteći prelazni rok, ali ako ostane identična ekipa kao ranije, onda će biti tako. Ipak, igramo kod kuće, napadaćemo, tako da očekujem jednu jako neprijatnu i neugodnu utakmicu, gde ćemo uspeti da pobedimo, kao u Šapcu u avgustu prošle godine. Mačva je imala odličnu sezonu. Mislim da Ivica Kralj, čovek iz sporta koji ostvaruje rezultat isključivo na osnovu toga što se razume u sport, radi pravu stvar. Izuzetno ga cenim, mnoge stvari sam od njega naučio i mislim da ću učiti dok god se bavim sportom- kaže Kirovski.
Klub ove godine ima velike ambicije- plasman u Evropu, a prema njegovim rečima, sve su šanse da se taj cilj uspešno realizuje. Prepreka na tom putu, istovremeno i neminovnost za svakog profesionalnog sportistu, jesu povrede igrača, a njegove su morale biti sanirane nedavnom operacijom u Nemačkoj od koje se, na sreću, uspešno oporavlja.
-Još sam svež u klubu, a opet osećam se kao da sam tu godinama. Čukarički svakako nije najveći, ali je najbolji i najorganizovaniji klub u kom sam igrao. Mislim da idemo uspešno ka ostvarenju zacrtanog cilja- da izborimo Evropu. Naravno, neminovnost i nužno zlo ako želiš da se baviš profesionalnim sportom je da te u karijeri nekad preseku i neke povrede. Ja sam, nažalost, imao više takvih u nizu, tako da sam navikao na to i znam kako se iz povreda izlazi, kao i da sam samo bio na pauzi. Usput, dok je pauza, jedino sam u obavezi da malo više treniram, idem na terapije, lečim se, spremam telo za napore koji me očekuju- navodi, a karakteristično „živo“ komandovanje igračima na terenu po kome je prepoznatljiv objašnjava navikom stečenom u mlađim nacionalnim selekcijama, ali i dobrom praksom.
Taj period pamti kao divno i veliko iskustvo, još od reprezentacije ispod 15 godina do mlade, vreme od šest- sedam godina kada je igrao sa mnogim fudbalerima koji su dan- danas evropskog kalibra. Bilo je nagrada, uspeha, ali i neuspeha, ali je to svakako bio period za nezaborav.
-Mislim da svi treneri vole kada njihovi igrači komuniciraju na terenu, jer tako neke stvari mogu da se preduhitre, spreče i da se pričom ostvari dobar rezultat. To nije konkretan zahtev mog trenera Nenada Lalatovića, ali je bio zahtev verovatno od nekih trenera u mlađim kategorijama, jer sam taj stil branjenja jednostavno usvojio. Sebi držim koncentraciju, ljudima ispred mene je lakše. Mislim da je komunikacija u ekipi mnogo bitna i, iako sam svež u klubu, odmah na prvom treningu su se navikli na mene i verujem da to znači svima- dodaje.
Profesionalni sport podrazumeva neminovna odricanja, jer odmah na početku shvatiš da dan treba da planiraš onako kako treba da bude, a ne kako ti želiš. Kako ističe, kasnije to postaje navika i radije bira da se odmori kod kuće, pročita neku dobru knjigu, kvalitetno se hrani, nego da izlazi negde po svaku cenu.
-Danas mi to ne predstavlja problem, niti to doživljavam kao neko odricanje. Sve što želim mogu da izvedem, bavim se onim što volim, radim ono što mi prija. U slobodno vreme odem da pogledam utakmicu, tako da sam u sportu sto posto. Volim da pročitam dobru knjigu, odgledam film, prošetam po svom kraju, ali i da putujem, iako mi je vreme u tom smislu ograničavajući faktor, ali ima tu raznih mogućnosti da se čovek organizuje, pored treninga- smatra.
Iako se njegov život i profesionalni put vrte oko Beograda, inostranom karijerom nije opterećen, već je mišljenja da će uslediti i to, ako zasluži svojim radom i kvalitetom. Istovremeno, ne bi imao ništa protiv ni da jednog dana radi u nekoj manjoj sredini, pa i u Šapcu.
-Svakako da ću u budućnosti češće dolaziti u Šabac. Stvarno mi jako prija ambijent i grad. Uvek kad sam dolazio ovde provodio sam divne dane, nevezano za sport, tako da ću sigurno dolaziti da bolje upoznam sredinu i ljude koji ovde žive. Znam neke osnovne stvari- gde se nalazi hipodrom, pozorište, do centra znam sam dođem. Ne bih imao ništa protiv ni da jednog dana budem u Šapcu, u Mačvi, uživam i na miru upoznajem ljude. Nikad se ne zna- zaključuje.
Dragana Dimitrijević