Ima nas, koji želimo da verujemo kako Srbija može biti mnogo bolja i uspešnija zemlja.
U razgovorima na tu temu, temu boljitka i mogućih većih uspeha na raznim poljima, brojni neistomišljenici sagovornike često i olako diskvalifikuju tezom da su predložena rešenja – čista utopija.
Braneći svoju inertnost ili nesposobnost da isprave ono što očigledno ne valja.
Nikada nije pogrešno pozabaviti se etimologijom reči koje koristimo.
Reč utopija, skovao je 1516. godine engleski humanista, književnik i državnik, ser Tomas Mor, koristeći starogrčke reči “ne” i “mesto”. Doslovno se prevodi kao “nepostojeće mesto”. Tomas Mor, u svom najpoznatijem delu “Utopija”, kritikuje društvene prilike u Engleskoj i suprotstavlja im viziju idealne zajednice na zamišljenom ostrvu Utopija.
U standardnoj upotrebi, značenje reči utopija se od “nepostojećeg mesta” promenilo u “nepostojeće društvo”, znatno bolje od svakog postojećeg društva.
Šire, to je neostvariva zamisao, sanjarija, kula od karata.
Koliko kod nas tako rado korišćena konstatacija da je nešto utopija, ne mora biti tačna, pokušaću da ilustrujem sledećim jednostavnim primerom.
Govoreći o školstvu i onome što kod nas ometa bolju i uspešniju školu, kolega je rekao da se barem jedan od problema, problem neopravdanog izostajanja može rešiti. Unapred okarakterisano kao čista utopija.
Ipak, postojeći školski programi mogu se učiniti i zanimljivijim i svrsishodnijim, što bi sigurno smanjilo svako izostajanje, pa i neopravdano. Takođe, prosvetni radnici mogu se kvalitetnijim programima stručnog usavršavanja više i bolje uputiti u veštinu prenošenja znanja.
Ostaje, šta ako učenik ipak izostaje. Neopravdano.
Nakon prvog neopravdanog izostajanja, roditelji se o tome obaveštavaju pismenim putem; nakon drugog se pozivaju u školu na razgovor sa razrednim starešinom i stručnom službom; nakon trećeg se učenik isključuje iz škole i upućuje u drugu šklolu, na neku vrstu “prevaspitavanja”. Navedeno se dešava u našem okruženju, a ne nigde. I značajno smanjuje broj neopravdanih izostanaka.
Siguran sam da je ovaj primer samo kap u moru.
Onako neobavezno, za kraj, možda bi ponekad ipak mogli pažljivije saslušati te „utopiste“ koji žele da veruju kako postoje rešenja kojima bi Srbija postala bolja i uspešnija.
