Trener ŽRK „Medicinar“ Saša Bošković za „Podrinske“
U ŽRK „Medicinar“ na mesto trenera Saša Bošković dolazi u trenutku kada klub ima velike ambicije i izglede za osvajanje titule prvaka Srbije. Na tom putu, najveći konkurent mu je RK „Izvor“, klub iz Boškovićevog rodnog grada, sa velikim budžetom i potencijalom. S ponosom ističe da se sada oseća i kao Šapčanin i kao Aranđelovčanin, budući da već dvadesetak dana funkcioniše na relaciji između dva grada. Svestan da je stigao u klub skromnih finansijskih mogućnosti, ali vođen ljudima čistog srca kojima je rukomet ljubav, a ne posao, Bošković će upotrebiti zavidno trenersko znanje i iskustvo da ostvari, kako sam kaže, čudo. Kao selektor ženske reprezentacije Srbije od 2011. do 2015. godine postigao je najveće uspehe od kada je Srbija samostalna država- četvrto mesto na EP 2012. godine i srebrnu medalju na SP 2013. godine, uz dva plasmana na velika takmičenja. Bio je trener RK „Šamot“ i RK „Knjaz Miloš”, sa kojim je osvajao titulu prvaka i upisao prvu pobedu u Ligi šampiona Evrope. Nakon rumunske „Deve“, preuzima mesto šefa stručnog štaba u RK „Partizan“, sa kojim je osvojio Kup 2008, titulu prvaka Srbije i Super kup 2009. godine. Uspešnu epizodu imao je i u RK „Dinamo“ u sezoni 2011/2012. godine, sa kojim je uspeo da izbori opstanak.
-Smatraju me jednim od najuspešnijih trenera u Srbiji, pošto sam osvojio trofeje i sa muškim i sa ženskim ekipama i medalje sa reprezentacijom, ali sam jako ponosan i na početak karijere, kada sam praktično sa decom osvajao titule prvaka države. Ove godine obeležavam 25 godina rada i mislim da je pravi izazov za mene dolazak u Šabac, koji je veliki rukometni grad. Svi prate rukomet, to je glavna tema u kafićima, na ulici, svuda… „Medicinar“ je pokazao kvalitetnu igru i sa ovoliko trenerskog iskustva mogu slobodno da kažem da je već napravljen neverovatan uspeh. Voleo bih da uzmemo taj trofej, da svi dobiju satisfakciju za dosadašnji trud i nastave da rade još više i bolje, jer Šabac doživljavam kao svoj grad i „Medicinar“ kao svoj klub- kaže Bošković za „Podrinske“.
Kako ste se odlučili da dođete u „Medicinar“?
Sa predsednikom kluba Dejanom Pavlovićem i šefom struke čika Perom Fajfrićem se poznajem dosta dugo. Od kako su oni preuzeli klub, bili smo u kontaktu. Sticajem okolnosti sam tad bio selektor i imali smo prilike da razmenimo iskustva. Ovo što su oni uradili za kratko vreme je fantastično. Pozvali su me, rekli su da imaju najveće ambicije, da pokušaju da osvoje jedan od trofeja, što je stvarno bio jedan od izuzetnih uspeha za Šabac i celu Mačvu, kada je reč o ženskom rukometu. Prošle godine su bili u finalu Kupa. Kad bismo ponovili taj uspeh i podigli ga za još jednu stepenicu, to bi bilo izvanredno. Snaga jednog kluba je u njegovom rukovodstvu, a njihov trud je veliki i pokušavaju da urade sve što je u njihovoj moći da obezbede kvalitetne uslove za igrače i što bolje rezultate. Znam da su zahvalni gradskom rukovodstvu koje je prepoznalo „Medicinar“ kao jedan od prioritetnih klubova u pogledu finansiranja, što je veoma značajno, jer je ženski rukomet važan za afirmaciju grada.
Upoznati ste sa sastavom ekipe. Da li je u planu dovođenje nekih novih igračica?
Većina igračica je iz Šapca i jako nam je bitno da se Ana Radović vratila, jer je ona praktično temelj uspeha kluba, idol je većini prvotimki, a kamoli mlađim kategorijama. Kad sklonite nju, ova ekipa se bori za opstanak. Ne želim da potcenim ostale igračice, ali ona je čudo od igača, osvojila je sve što je moguće osvojiti u sportu, a ipak se vratila u svoj rodni grad i to treba svi da pozdravimo. Kada sam došao, dogovarali smo se da pokušamo da dovedemo dve- tri igračice. Međutim, jako je teško to postići sa ograničenim finansijskim sredstvima. Prvo, igrača koji su nama potrebni nema u okruženju. Povratak Prijovićke iz inostranstva je bio iznenađenje i to je postignuto zahvaljujući brzom dogovoru i ažurnosti rukovodstva kluba. Sve igračice koje smo mogli da dovedemo iz Srbije bi nas mnogo koštale, a budžet „Medicinara“ je daleko ispod „Izvora“, „Bekamenta“, „Jagodine“ i „Naise“. Rukovodstvo kluba radi sa velikim entuzijazmom i veoma malim sredstvima, štede svaki dinar i ja sam se u to uklopio. Nisam hteo da po svaku cenu bilo koga dovodimo.
Koliko je značajno što je „Medicinar“ među prioritetnim klubovima u gradu u pogledu finansiranja po novom Pravilniku?
Šabac je prepoznatljiv kao grad sporta. Upoznat sam sa uspesima „Mačve“, „Metaloplastike“ i kajakaša i čestitam im na tome. Istovremeno, smatram, ne zato što sam ja na takvoj poziciji, već zato što verujem da je zaista važno, da je potrebno ulagati u ženski sport i da je važno da sve lokalne samouprave to prepoznaju, ne samo Šabac. Ja sam imao tu sreću da budem i direktor i trener u „Knjaz Milošu“, jednom vrhunskom klubu i da uopšte jedna takva firma gigant- „Knjaz Miloš“, stoji iza nas. Imali smo prvu, drugu i treću ekipu i pet mlađih kategorija, što je bilo ponos grada. Naravno da ne mogu sve one da budu reprezentativke, baviće se nekim drugim poslovima u budućnosti, ali će biti zdrave majke i rađaće nam zdravu decu, dolaziće u halu da gledaju utakmicu i dovodiće porodice- to je budućnost svakog sporta, ne samo rukometa, i to je najbitnije. „Medicinar“ ima i mlađe kategorije kojima se treba posvetiti i drago mi je da je Grad to prepoznao. Svi rukometni poslenici treba da animiraju gradske oce i privrednike, kako bi prepoznali da treba da ulažu u nešto što daje rezultate, u sport, koji sklanja decu sa ulice. Bolje da deca pričaju i pet minuta o rukometu, nego da ceo dan bazaju bezveze po ulici.
Da li ste zadovoljni uslovima za treniranje?
Uslovi su korektni i rukovodstvo se svakodnevno trudi da ih poboljša. Za dvadesetak dana koliko sam ovde, po ceo dan pričamo o rukometu, vode računa o svim pojedinostima i to je jako važno. Nadam se da ćemo osvojiti trofej i mislim da će to biti još jedan novi podstrek za dalje. Bitno je da nemamo pritisak i da smo svesni sa kakvim se ekipama susrećemo. „Medicinar“ je prošle godine imao deset pobeda od 11 utakmica i tu najvažniju utakmicu u Aranđelovcu izgubio sa 14 bodova razlike. „Izvor“ je jako veliki klub sa neverovatnim budžetom od 22 miliona i mi ćemo pokušati da im pariramo. Jedino u sportu nije zagarantovano da će bolji da pobedi. Gajimo veliku nadu da možemo da pobedimo i osvojimo trofej. Ipak, ne smemo zaboraviti da je i ovo što je do sada postignuto veliki uspeh, a to će se možda bolje videti sa veće vremenske distance, u godinama koje dolaze.
Koliko je drugačije raditi sa ženskom ekipom u odnosu na mušku?
Kao trener, uvek tražim ono što je dobro kod igračica. Lako je kritikovati, tražiti mane i greške svaljivati na druge. Uvek treba polaziti od sebe, koliko si dobro radio i da li si se dovoljno posvetio poslu, a ja sam mnogo posvećen rukometu. Zahvalan sam porodici na razumevanju zbog mog čestog odsustvovanja od kuće i prepoznavanju da je rukomet moj život i da je to žrtva koja daje rezultate. Stalno pričam da je sa muškarcima mnogo lakše raditi, a sa ženama je mnogo lepše, zbog toga što žene kada osete da napreduju u sportu mnogo više daju nego muškarci. Možda neće mnogi da se slože sa tim, ali iskustvo mi daje legitimitet da kažem da se sa ženama mnogo brže napreduje. Neverovatno se brzo napreduje, ali se zato neverovatno brzo i pada. Možete da odete u visine, ali tako kako odete u visine, opet je mnogo sporije nego kad padate. Istovremeno, smatram da, kada se penjete ka vrhu i idete gore, treba svakom da se javite, jer će isti ti ljudi da vas čekaju kad budete silazili sa vrha. To je život.
Da li to znači da ste spremni i na neuspeh?
Čim se bavim trenerskim poslom, spreman sam na sve i ja sam odavno naučio tu lekciju, još na početku karijere. Imao sam sreće da u vreme kad je bilo ratno stanje, od čoveka koji je dugo godina bio u rukometu, Mira Bjelića, sticajem oklonosti rođenog Aranđelovčanina, dobijem savet da se bavim trenerskim poslom. Rekao mi je da od tog posla ništa lepše nema i da se zna za šta treneri služe- za maženje, paženje, „pljuvanje“ i smenjivanje. Postavili smo stvarno visok cilj, ali ako nemamo visok cilj, ne možemo doći ni do čega. Ja sam trener koji voli izazove i koji ne staje pred preprekama, već gledam da ih preskačem i zaobilazim. Ako ne mogu jednim putem do cilja, ja ću ići drugim putem. Za mene nema kamena spoticanja. Pokušaćemo da napravimo čudo. Svesni smo da klub ne može da se stvori za kratko vreme, da je to proces i idemo stepenicu po stepenicu. „Medicinar“ će, ako nastavi ovako, biti u vrhu srpskog rukometa, a bila bi velika stvar da dođe u priliku da igra i Evropski kup.
Dragana Dimitrijević
