Odbrojavanje do izbora
U avgustu ističe rok da opozicija evropskim parlamentarcima dostavi svoje predloge “za poboljšavanje izbornih uslova“, onda sledi predlog iz Brisela u septembru, a implementacija bi počela od oktobra. Iako se radi o igri reči, jer nema poboljšanja uslova kada se sam režim ne drži zakonskih okvira o ravnopravnposti i kažnjivosti pritisaka na birače, ipak se očekuje neki pomak. Ali stara praksa se nastavlja, pa tako tužilac ništa nije preduzeo o flagrantnom primeru krađe izbora i pritisaka na birače na urednu i dokazima potkrepljenu krivičnu prijavu kada je jedna gospođica na biračkom mestu u Ubu popunjavala listiće, razgovarala sa biračima i slično. Izuzev što su Zoran Lutovac i Boško Obradović gostovali na RTS, ništa se nije promenilo u medijskoj sferi izuzev što su pritisci prorežimskih tabloida postali još žešći i bestijalniji. Tako se, na primer, Dragan Đilas optužuje i za saučesništvo sa bandom Veljka Belivuka ili još luđe da je podmetnuo požar na deponiji u Vinči. S druge strane stigao je i svojevrstan “odgovor” od Tvitera koji je RTS: “Vaše pravo da znate sve“, Pink, Hepi, Prvu, B 92, Tanjug, Politiku, i uveliko poznate novinske kuće: Informer, Srpski telegraf i Kurir, ustvrdio da su „mediji koji sarađuju sa Vladom Srbije“. Tviter je ovo definisao kao „medije gde država kontroliše uređivačku politiku finansiranjem, direktnim ili indirektnim političkim pritiscima, i/ ili kotrolom proizvodnje i distribucije sadržaja“. Sve ovo od ranije je poznato građanima Srbije sa kritičkom svešću, ali je to prvi put da dolazi jedna meritorna i direktna ocena iz inostranstva od respektabilnog faktora. U toku pregovora sa stranim parlamentarcima opoziciji je najviše stalo da se otvori RTS, ne samo za opoziciju, već, pre svega, da izveštava objektivno, što je i zakonska obaveza javnog servisa, kao i drugih medija. U suštini više od 60 odsto građana Srbije se informiše preko televizije, oko 30 odsto preko društvenih mreža, a manje od deset odsto preko štampanih medija, što govori o značaju oslobađanja RTS za opoziciju.
Izbori su najavljeni za kraj marta ili početak aprila, ali je već sada jasno da se opozicija nije između sebe dogovrila o zajedničkom nastupu, nenapadanju ili o zajedničkom predsedničkom kandidatu. S druge strane Aleksandar Vučić praktično nije ni prekidao izbornu kampanju, a ostaće zabeleženo u analima beščašća da je već potkupio penzionere sa 20.000 dinara isplaćivanjem u februaru. Naravno, nisu to njegove pare, već pare svih poreskih obveznika, i zašto, na primer, tu vest penzionerima nije saopštila nadležna ministarka Darija Kisić Tepavčević. Teško da će se opozicija odlučiti za novi bojkot, koji je bio uspešan zbog manje od polovine izašlih birača. Neke stranke, okupljene oko SSP, najavljuju mogućnost građanskih protesta, neke su čvrsto ušančene, kao Narodna stranka, da nema saradnje sa strankama koje su izašle na izbore. Nije verovatno da će se izbori razdvojiti, a najveća šansa opoziciji daje se na beogradskim izborima. Pre svega zbog katastrofalnog učinka potojeće gradske vlasti, ali i zbog uspešnog bojkota kada je izašlo manje od 40 odsto birača. Najvažniji, po redu stvari, su parlamnetarni izbori, gde Skupština kontroliše izbornu vlast kao i predsednika države. No, ma kakav odgovor bio iz Brisela i ma koliko režim učini određene ustupke, opet su izbori neregularni s obzirom na ogromnu prednost koju su dobili naprednjaci, u medijima, finansijskim sredstvima, funkcionerskom kampanjom, mogućnošću uticaja na državne službenike… Jedinu prednost koju opozicija ima je da nikad gora vlast nije bila u Srbiji. I pokazalo se da opet malo uticaja imaju silne afere, koje ostaju nerazjašnjene godinama, pa čak i ova, najnovija i najfrapantnija, o vezi države i bande Veljka Belivuka. Za ovih deset godina izmenjen je mentalni kod, od uticaja rijaliti programa do najgore propagande koji se servira iz državnih jasala.
Dragan Eraković