Put ka privatizaciji?
Srpski obrazovni sistem, godinama unazad, prolazi kroz tektonske promene koje, umesto da unapređuju kvalitet nastave i učenja, vode ka njegovom sistematskom urušavanju. Javno obrazovanje, nekada stub društva i garant znanja dostupnog svima, danas se sve više diskredituje, a prostor se otvara privatnim inicijativama koje stavljaju profit iznad znanja.
Kapitalizacija znanja
U sistemu koji bi trebalo da bude orijentisan na razvoj ličnosti, kreativnost i kritičko mišljenje, sve više se nameće koncept obrazovanja kao pripreme za tržište rada. Planovi nastave i programi javnih škola sve češće prate zahteve savremenog tržišta, dok se interesi i potrebe učenika zanemaruju. Umesto da škola bude prostor razvoja i sazrevanja, ona postaje fabrika za proizvodnju kadrova, onih koji će se najbrže uklopiti u tražene pozicije. Ova logika vodi ka marginalizaciji društvenih i humanističkih nauka, u korist oblasti koje su „profitabilne“.
Dodatno, postoji jasna tendencija da se škole pretvore u servisne centre za potrebe privrede, što dalje narušava njihovu ulogu kao mesta celovitog obrazovanja i vaspitanja. Nastavni proces je sve više opterećen administrativnim zadacima i rigidnim kurikulumima koji često ne ostavljaju prostor za kreativnost i inovativnost. U takvom okruženju, učenici (i nastavnici) se osećaju kao ispunjavači zadatih obrazaca, a ne kao pojedinci koji razvijaju kritičko mišljenje i ljubav prema znanju.
Diskreditacija javnog obrazovanja
Opterećenje nastavnih planova, nedostatak fleksibilnosti i birokratizacija obrazovnog procesa često se koriste kao argumenti u prilog tezi da je javni obrazovni sistem nefunkcionalan. Sve veći broj roditelja i učenika gubi poverenje u škole, što dovodi do rasta popularnosti privatnih obrazovnih ustanova. Međutim, problem nije u samoj ideji izbora, već u činjenici da se na ovaj način obrazovanje pretvara u privilegiju, dostupnu samo onima koji mogu da plate.
Još jedan značajan problem je sve veća komercijalizacija obrazovanja, gde se udžbenici, dodatni materijali i razne obuke prodaju kao neophodni elementi školovanja. Ovo dodatno opterećuje roditelje i produbljuje jaz između dece koja imaju finansijsku podršku i one koja su u nepovoljnijem položaju.
Prosvetni radnici na udaru
U ovom procesu, nastavnici su posebno pogođeni. Njihov društveni status, nekada poštovan i cenjen, sve više je ugrožen. Slab materijalni položaj, niske plate i nedostatak podrške čine da se profesija nastavnika sve manje percipira kao društveno vredna. Kako motivisati ljude da se posvete obrazovanju drugih ako ne mogu dostojanstveno da žive od svog rada?
Pored toga, pritisci koji se vrše na nastavnike – bilo od strane sistema, roditelja ili čak učenika – dodatno komplikuju njihovu poziciju. Obrazovanje sve više postaje teren na kojem se učitelji moraju boriti za poštovanje i minimum uslova za rad, umesto da se usredsrede na podučavanje i razvoj mladih generacija.
Šta dalje?
Ako nastavimo ovim putem, rizikujemo da javno obrazovanje postane sekundarna opcija, a da se znanje svede na robu dostupnu najbogatijima. Da li je to model društva koji želimo? Odgovornost za budućnost obrazovanja nije samo na državi, već i na nastavnicima, roditeljima i građanima koji moraju glasno tražiti sistem koji će služiti svima, a ne samo onima sa najdubljim džepom.
Srbija mora da se odluči da li će obrazovanje biti temelj društva ili samo još jedna industrija kojom upravljaju tržišni principi. Ako je odgovor ovo drugo, a mnogo toga navodi na ovaj zaključak, posledice će osetiti sve buduće generacije. A to se tiče svih nas.
Jovica Radović