Uroš Gajić iz Jevremovca za „Podrinske“

Uroš Gajić ima 19 godina, a prvi put je seo u traktor sa svega pet godina. Čim je uspeo da dohvati kvačilo, naučio je i da vozi. U porodičnoj kući u Jevremovcu živi sa porodicom. Na prvoj je godini Više poljoprivredne škole – smer zaštita bilja. Škola je njegov izbor, baš kao i bavljenje poljoprivredom. Kaže da je misleći na svoju budućnost u poljoprivredi, poželeo dalje da se obrazuje, kako bi sam mogao kvalitetno da brine o svom imanju, a ne da plaća nekog da to čini umesto njega. Od deset hektara zemlje, koliko obrađuje, dva i po hektara pokriveno je duvanom koji njegova porodica uzgaja već dvadeset godina unazad. Deda i otac su počeli, a on i stariji brat nastavili porodični posao. Uzgajaju i kukuruz, žito, soju i lucerku za prehranu stoke – deset ovaca i tri svinje. Krave i tovljenike su izbacili zbog neisplativosti, a bikove ne drže poslednjih dvadeset godina. Ovce su, s druge strane, rentabilne. Njegova ideja je da kupi umatičene ovce, za koje ima pravo na subvencije. Stado koje sada ima se sa dve ovce popelo na šesnaest. Kaže da one ne iziskuju mnogo truda i energije.

– U poljoprivredi sam od malih nogu i sebe doživljavam kao pravo dete sa sela. Polako počinjem i sam da se organizujem, planiram da kupim umatičene ovce i uzmem subvencije. Ako nakon škole uspem da se zaposlim, radiću. Poljoprivredom bih nastavio da se bavim paralelno sa redovnim poslom, kao što i sada idem u školu i bavim se poljoprivredom. Teško je uskladiti školske obaveze sa ovim, ali trudim se. Najviše vremena oduzima zimska obrada zemljišta i spremanje za prolećnu setvu. Svakodnevni poslovi oko stoke su nešto na šta se brzo navikneš. Sad počinjemo preoravanje za duvan i kukuruz. Spremamo se za sledeću godinu – priča Uroš i kaže da sezonu, koja inače počinje u martu, polako privode kraju.

Duvan ja napredovao i uvek je bio isplativ za razliku od ostalih kultura, poput kukuruza. Prinos kukuruza je ove godine bio mali, zbog suše i vrućeg vetra. Uslovi mu ne pogoduju. Žito uspeva, soja malo teže, jer kada treba da se opraši, najčešće budu velike vrućine i izgubi prinos. Žito nekako ostane, ono se zadrži, skupi zimsku vlagu i tako istraje.

S obzirom na to da Gajićima ratarstvo nije prioritet, već industrijsko bilje, imaju sve što im treba za sopstvenu proizvodnju – sadilicu, traktor sa priključnim mašinama, sušare za duvan. Otac se uslužno bavi oranjem, tanjiranjem, sejanjem. Pšenicu i kukuruz seju kao preduseve, a dosta zemlje uzimaju pod zakup. Tu nastaje problem, jer za tu zemlju ne mogu da dobiju subvencije.

– Ljudi koji izdaju zemlju u zakup, uzimaju subvenciju od države, što nije dobro. Ne možemo da kopamo dubinske bunare, jer uglavnom sadimo duvan na zemlji koja je uzeta u zakup. Mogli bismo na svojoj površini, a to je samo tri hektara. Morali bismo da se preorijentišemo na nešto drugo, ne bi mogao biti samo duvan, on ne podnosi da se sadi više od dve godine uzastopno na jednoj površini, jer posle toga dolaze i bolesti. Naravno, ne možemo ni da investiramo u tuđu zemlju. Na naša tri hektara bismo imali i dovod struje i sve neophodno. Ljudi inače moraju da uvode struju do svojih njiva da bi mogli da koriste dubinske bunare – ističe Uroš i dodaje da je problem što su naša gazdinstva usitnjena. Istovremeno, on bi voleo da poveća obradive površine, ali to ne može da učini bez pomoći države. Kada bi država njemu i drugim mladim ljudima omogućila podizanje dugoročnih kredita, on bi kupio 10-20 hektara zemlje i ulagao u sve što je potrebno. To su velike investicije, od oko osam hiljada evra, sa sistemima za navodnjavanje, pumpama, pratećom opremom, pa i strujom, koje nije moguće realizovati drugačije.

Subvencije na duvan ukinuli su 2008. godine, a taj evro po kilogramu mnogo je značio uzgajivačima. Obećano je, kaže, tada poljoprivrednicima, da naredne tri godine neće platiti penziono i socijalno, međutim, obećanja nisu ispunjena i ostala su dugovanja. Prema Uroševim rečima, proizvođači odavno nisu prvi na listi profitera. Sve se svelo na trgovinu i upravo su trgovci ti koji najviše zarađuju. Stoga i ne čudi što ljudi sve manje ulažu u proizvodnju, jer, primera radi, na svinjama i ovcama, više imaju preprodavci nego proizvođači. S druge strane, drago mu je što država ulaže u sisteme za navodnjavanje, i odvodnjavanje, što imaju subvencije za gorivo i zemljište. Planiraju da iskopaju bunar za navodnjavanje duvana, pošto već počinje da mu smeta suša i na to će dobiti povraćaj od države 40 posto.

Na imanju Gajića, kaže Uroš da otac vodi glavnu reč, dok su on i osam godina stariji brat pomagači. Pošto brat ima stalno zaposlenje, kad treba neki veći posao da se uradi, prilagođavaju se njegovim smenama. Pored toga što pohađa školu i što je mladi poljoprivrednik, Uroš je dvanaest godina igrao u KUD „Hajduk Stanko“. U prethodnih šest meseci nije stigao da se posveti folkloru, ali veruje da će u dogledno vreme naći vreme i za to. Strastveni je lovac i gotovo da ne prođe nijedan dan da sa svojom družinom ne ode u potragu za plenom.

– Osvojio sam medalju na seoskim olimpijadama, jednom prvo mesto, ostalo su bila grupna priznanja. U lov idem sa bratom i društvom iz Jevremovca. Napravili smo jednu mladu grupu, čini je nas sedam mladih lovaca iz LD „Selimir Sele Jevtić“. Sad je sezona lova na patke, a prehranjujemo i divljač koju smo lovili letos. Nekad i puštamo ulov, samo da zadovoljimo strast. Trudili smo se da zečeve iz drugog lovišta donesemo u naše i da ga malo razmnožimo, ali ne vredi. Hemija ga uništava. Imam i sedam pasa koje vodim sa sobom. Poenter ima najbolji nos – priča on.

Pošto Jevremovac ima status prigradske mesne zajednice i relativno je blizu grada, Uroš kaže da mu ne nedostaje mnogo toga. Jedino mu je, kaže, žao starijih ljudi koji nemaju nikog svog i bez tuđe pomoći ne mogu da završe obaveze ili plate račune u gradu. Imaju dva kafića, veliku diskoteku između Jevremovca i Šapca, gde najčešće izlaze. Ima dosta društva, Dom kulture je sređen i stalno ima nekih aktivnosti. Nekad odu i do grada. On sam rado pomaže i sekciji tamošnjeg kulturno-umetničkog društva u pripremi koncerata i nastupa.

1. Dimitrijević