Dragi moji,
nije Srbija slučajno, jedina zemlja u Evropi koja nije uvela sankcije Rusiji, uprkos zvaničnoj osudi agresije na Ukrajinu. Veze Srbije i Rusije su istorijske, duboke i trajne, ali mi se čini i jednostrane. Valjda to tako mora da bude, kada su u pitanju mali narodi, male zemlje i velike, ogromne nacije i još veće teritorije. Zato je otpor Srbije svima koji bi da nas nateraju na suprotno, samo proizvođač još većeg inata, a on je, kako svi znamo, itekako prisutan u svakom Srbinu. „Neću ja kako ti hoćeš, pa eto, šta mi možeš, a nekad neću ni kako ja hoću“… I tako smo, eto već 6 meseci, bela vrana ili crna ovca, ili, što reče Toma iz Bajčetinu, crna rupa na tepihu Evrope. Da li nam se nešto desilo? Nije. Još nije. A da li će, videćemo… Izgleda da je Evropa pred teškom, preteškom zimom, da je zabrinuta za sebe i svoj opstanak, pa i onaj bukvalni, jer su se njene sankcije Rusiji i Putinu povratile kao bumerang prema njoj i njima… A Srbija ćuti i čeka rasplet. Šta će se desiti ako Zapadna alijansa uspe da prebrodi zimu i ogreje svoje stanovnike i bez ruskog gasa i ruske nafte… ili šta ako Ukrajinci, kao eksponirani NATO gladijatori, uspeju da potisnu rusku vojsku i odbrane svoju državu?… Imamo li mi plan B za takvu situaciju? Mi smo u srcu Evrope, a želimo i da joj se pridružimo… Kako ćemo onda proći i šta nas čeka? Za sada, izgleda dobro i autentično. Ali se stvar okrene u času i sve ode, što kažu, u vražju mater… E toga se treba bojati. Jer kada se silni, jaki i bogati takmiče, obično stradaju mali, slabi i siromašni… To se nikada ne sme zaboraviti. A tome nas iskustvo uči…
Kolumna broj 300
Poštovani čitaoci pred vama je jubilarna 300-ta kolumna gospodina Sekulovića. Stigosmo, eto, zajedno do velikog jubileja. Iako se tome mnogi nisu nadali. Što javno što potajno.
Nismo spremili tortu jer bi 300 svećica moglo, u ovo sušno vreme, da izazove požar. A i dosta nam je vatre koje je ovaj bistri um palio u 300 nastavaka. Britkim rečima, koje svako razume, ponešto provučeno i “između redova”, jer dugačije ovde ne biva. Pokazujući da je u “zemlji čuda” sve moguće.
“Sve vas volimo i pozdravljamo” sa željom da padne malo kiše kako u najhladnijoj zimi, u istoriji, koja nas čeka i kojom nam prete ne bi pocrkali i od gladi. Da smo živi i zdravi!
Inače, ovih dana je aktuelno konstituisanje Narodne skupštine Republike Srbije. Dvesta pedeset poslanika. Previše. Nefunkcionalno, skupo, neefikasno… A o čemu odlučuju?? Pa onda, nešto što se zove Premijer, navodne Vlade Republike Srbije. Predsednik reče, pre neki dan, u nekom od sudbonosnih obraćanja naciji, da će to biti Ana BRNABIĆ. Pomenuo je i gradonačelnika Novog Sada, onako usput, ali mi znamo da će i on, bude li ga A.V. izabrao, opet biti Ana BRNABIĆ… jer biti Ana, nije stvar obavljanja funkcije, već stvar obavljanja uloge… I onda, lako je zaključiti. Srbiji, zapravo, ne treba Skupština, a još manje Vlada, Premijer, Ministri… šta će joj i taj trošak. Potpuno je bespotreban…
Poljoprivrednici se, gle čuda, polako dižu i bune. Izašli na ulice. Samo ovi naši, mačvanski, pocerski i posavotamnavski ćute, kao da ih i nema, ili je njima, za razliku od ostalih, ipak dobro… A cene, divljaju li divljaju… Otišle u nebesa. Kilo junećeg buta je preko 1.300 dinara… svinjskog oko 800 dinara… Hleb je već 90 dinara… Dok Srbi rešavaju svetske probleme, ono od čega se živi, protiče mimo nas… Hoće li neko da se kladi, kakav će biti ishod pregovora pobunjenih poljoprivrednika i Premijerke, i ko će, na kraju, da ispregovara sa njima… Ko pogodi odgovor, a znaće ga za 3-4 dana, neka ne očekuje nagradu. Kvota na taj odgovor je NULA… kladioničari kažu JEDAN KOMA NULA…
Na kraju, moram pomenuti… Kao nepopravljivi ljubitelj, ovog našeg, srpskog fudbala i sećanja na velike utakmice večitih rivala… UPRAVA NAPOLJE… zna se koja i čija, a zna se i zašto… Odmah…
Sve Vas volim i pozdravljam.