Nekada su krivotorbići putovali samo kada idu na ekskurziju pod sloganom – „upoznajmo otadžbinu, da bi je što više zavoleli“, kad idu kod rodbine u goste van sreza, i jako retko na more. I sve to o svom trošku. Povelikom.
Neki, slabije stojeći, nisu nikada ni mrdnuli dalje od granica Azbukovice.
U skorije vreme, zadnjih desetak godina, mnogi naši sugrađani su ukačili da se može obići otadžbina, uzduž i popreko, i to besplatno. I ne samo da besplatno putuju, već je i hrana fraj, a i kući donesu koju hiljadicu u džepu.
Na početku, stidljivo, sa dva autobusa, i ne uvek puna, išli su na kraće relacije, uz izgovore da su iskoristili prevoz da obiđu decu studente i da im ponesu nešto od domaće kuhinje.
Vremenom se okuražiše, i omasoviše. Tri-četiri autobusa, dupke puna, a i dnevnice duplo veće. Više nema izgovora, naprotiv, pričaju gde su bili, a u srcima im toplina što su deo velike familije.
Danas traže mesto više, čak i za stajanje, u bar pet autobusa. Pred polazak menjaju profilne slike na telefonima, umesto dece i unučadi postavljaju NJEGA i njegove premudre slogane.
Sa društvenih mreža šalju selfije i videa sa lica mesta, sa iskricama u očima i osmehom od uha do uha.
U povratku, u autobusima šega i komika, gutljaj za gutljajem, zalogaj za zalogajem. U džepiću lepa svotica i kreće pesma: „Put putuje moj jaran, putujem i ja, oba nas je zanela Ana Brnaba“. Posle pesme, vođa puta, a za njim svi, 3X gromko uzvikuje „Aco Srbine“.
Izlaze u sred varoši i džumle, po sred puta, kako i dolikuje oslobodiocima, pravac u kafiće da budu viđeni i pokupe ordenje.
Ima posla ko hoće da zaradi, potrebna je samo članska kartica i potpis 20 sigurnih glasova.
Boban Smiljanić
