Energetska efikasnost u Srbiji nije baš tako sjajna kao što se predstavlja:
Sve više se priča o obnovljivim izvorima energije, a kada je proizvodnja struje putem solarnih kolektora u pitanju, Srbija je još uvek daleko od Evropskog standarda. Ipak, ima domaćinstava koje žele da postave male elektrane na svoje krovove, pre svega zbog uštede. Međutim, oni koji su već postali kupci proizvođači, navode da je investicija daleko od bajke o kojoj se priča, a nameti koje EPS stavlja na račun dovode investiranje do same ivice isplativosti.
„Svi oni koraci koji su bili na EPS-ovom sajtu postavljeni su bili nejasni, nedefinisani do kraja i imali smo još dodatnih zahteva koji nisu bili uopšte pomenuti na sajtu“, kaže Dragana Maričić, vlasnica kuće na kojoj su postavljeni solarni paneli.
No, nakon više meseci, Maričići su uspeli da sklope ugovor i postanu kupci proizvođači. Njihovo zadovoljstvo trajalo je dok nisu dobili prvi račun i malo detaljnije ga pogledali.
„Kada je sad došao račun za električnu energiju mi smo shvatili da smo ovakvim obračunom uštedeli svega 20 odsto. Praktično ovakvim načinom obračuna naša investicija se dovodi u pitanje, da li je uopšte isplativa“, kaže Nenad Maričić, Draganin sin, koji je u njihovoj porodici bio inicijator postavljanja solarnih panela.
Plastično objašnjeno, Maričići će za svaki proizveden kilovat koji tokom letnjih meseci puste u mrežu, kada se sve proračuna tokom zime dobiti svega 0,2 kilovata. I to sve zbog ogromnih nameta na računima za struju.
„U uredbi koju je izdalo Ministarstvo energetike piše da se svi porezi plaćaju samo na preuzetu električnu energiju. Međutim, naknadno je Ministarstvo finansija dalo mišljenje u kom se navodi da se svi porezi nameti i takse plaćaju na preuzetu električnu energiju“, ističe Nenad Maričić.
Sporna stavka na računu je i naknada za korišćenje mreže, koja je fiksna i koju obični potrošači na svojim računima ne vide.
„Na primer za nekih 1.400 kilovata u jednom mesecu koje biste kao običan građanin platili negde oko 16 hiljada dinara vi po ovakvom obračunu kao kupac-proizvođač plaćate nekih 10 hiljada dinara, što je ušteda od nekih šest hiljada dinara. Ali, da je sve rađeno po uredbi koju je izdalo Ministarstvo a i Vlada nas bi sve koštalo od 1.500 do 2.000 dinara, što je, složićete se, drastična razlika“, objašnjava Nenad Maričić.
Sada, umesto da im se investicija isplati za 10 godina, prema proračunima isplativost investicije dolazi tek za 15 do 20 godina, s obzirom da je vek eksploatacije 25 godina, opravdanost investicije je upitna.
Đorđe Mijailović