Ekskluzivni intervju – Sonja Sajzor
Sonja Sajzor je 1993. godine rođena u Šapcu. Sa osamnaest godina preselila se u Beograd. Bavi se umetnošću i aktivizmom. Pokušava da promeni svet oko sebe. Trudi se da poboljša život transrodnih osoba u Srbiji. U razgovoru za “Podrinske novine”, otkriva kako provodi pandemijske dane, priča kada joj je bilo najteže ali i kada joj se činilo da je najsnažnija osoba na Svetu.
Kako živi Sonja Sajzor u pandemijskim danima?
Mislim da nas je pandemija sve naterala da preispitamo šta je najbitnije u životu. Mene je navela da se posvetim više zdravlju, pogotovo mentalnom, nego poslu. Uticala je na mnoge odluke koje sam morala da donesem, na primer da se vratim u svoj rodni grad i da provodim više vremena sa porodicom, da provodim više vremena vozeći bicikl u prirodi umesto da udišem zagađeni vazduh prestonice, kao i da se fokusiram na rad preko interneta, u formatu “JuTjub“ vloga, jer nastupi uživo nisu izvodljivi. Takođe me je navela da se fokusiram na stvari koje želim, i da kažem “ne“ projektima koji bi mi doneli zaradu, kontakte ili promociju, ali koji su distrakcija sa onoga što mi je zapravo cilj.
Bilo ih je mnogo i svaki je bio specifično težak na svoj način, ali iz svih teških perioda sam naučila nešto što je bilo ključno za formiranje moje ličnosti. Trenutno prolazim kroz težak period, moglo bi se reći. Preispitujem značaj svega što sam do sada uradila, kao i smisao svog rada, što kroz umetnost, što kroz aktivizam, međutim svesna sam da nakon detaljne introspekcije ljudi obično izađu jači i samopouzdaniji da guraju napred, kada vide pozitivni uticaj koji njihovo stvaralaštvo ima na svet.
Ko ti je bio i ko ti je sada najveća podrška?
Ostatak trans zajednice me uvek bodri kada se osetim kao da nemam više snage da se borim za naša prava. Imam mnogo podrške, ali ukoliko bih morala da imenujem ljude, bili bi to moj producent, Milenko Vujošević Ensh, koji je pet godina unazad uz mene da me gura napred kada je u pitanju muzika, moja karijera i moja borba sa nesigurnošću u samu sebe. Dekadenca, dreg performerka iz Beograda, je jedna od mojih najbližih prijatelja i uvek je puna podrške i razumevanja. A moj dragi prijatelj, i kolega aktivista Stipe Nogalo iz Hrvatske je uvek tu za mene kada mi se na glavu popnu zlonamerni ljudi sa zlonamernim komentarima i željom da me slome. Imam podršku i od mnogih drugih prijatelja, umetnika i aktivista, i kada bih pokušala sve da ih nabrojim, poprilično bih se raspisala.
Kada te neko pita „ko si ti?“ šta odgovoriš?
Ja sam umetnica po želji, a aktivistkinja po potrebi. Umetnica jer uživam u stvaranju umetnosti, bilo to pisanje pesama, režiranje spotova, šivenje kostima ili umetnička fotografija, a umetnica po potrebi, kada se osetim da mi nije dozvoljeno da postojim, da stvaram i da zarađujem za život od svog rada, na osnovu toga što sam žena, trans osoba itd.
Sonja Sajzor je trans feministkinja i multidisciplinarna vizuelna umetnica, di-džej i darkvejv pevačica koja koristi šminku, kostimografiju, fotografiju, film i performans kao sredstvo umetničkog izražavanja.
Posvetila si se aktivizmu, šta ti je ono donelo a šta oduzelo?
Ono što je, nažalost, specifično za aktivizam je da zahteva odricanje od neke određene privatnosti i anonimnosti, a samim tim i bezbednosti. Kad bih dala neki osnovni primer, bile bi to poruke u mom “Inboks“ folderu: prepune su poruka vređanja i pretnji, međutim često se nađu i poruke zahvalnosti od mlađih trans osoba koje su se osetile osnaženo mojom borbom, da i sami preguraju neki težak period u životu i da se i sami bore za svoju bolju budućnost, i tada sve ono što radim postaje vredno mučenja, maltretiranja, pretnji i ostalih neprijatnosti.
Da li misliš da tvoj primer može da pomogne drugim ljudima koji ćute i plaše se okoline?
Definitivno! U dokumentarcu “Disclosure“, koji analizira zastupljenost trans osoba u medijima, jedna trans glumica kaže “Deca ne mogu da veruju da je moguće postati ono čemu ne mogu da posvedoče.“ I to je istina. Ja sam odrasla verujući da sam jedina osoba na celom svetu, koja se ovako oseća i da sam nekakva anomalija. Osetila sam se mnogo osnaženo radom starijih trans osoba i aktivista i umetnika koji su postojali pre mene, jer me je ohrabrilo da stvaram dalje i da se ne izvinjavam za svoj uspeh. Ukoliko moj rad i moj aktivizam osnažava nekog da bude ono što jeste, da juri svoje snove i da sagradi za sebe život koji ga čini srećnim, mislim da ništa više ne bih mogla da tražim.
Ja sam uvek imala gomilu ideja, mudrost sam stekla godinama, a samopouzdanjem sam morala da ovladam. Jedina stvar koja me večito osporava u daljem stvaranju je budžet. Ako bih išta mogla da promenim, volela bih da imam više novca, što da vodim neki kvalitetniji život, što da imam više budžeta da stvaram umetnost, zaključuje Sonja Sajzor u razgovoru za “Podrinske”.
Đorđe Mijailović