Humoreskica
Krenuli mrazevi i hladni novembarski dani, pa se selo polako sprema za dubok zimski san. Narod samo po poslu i prekoj nuždi izlazi napolje, a uveče se po običaju ustaljeno društvo okupi u seoskoj kafani kod „Ace pljačke“ da uz brlju i kuvano vino razmotri dnevno političke i ostale događaje u selu a i šire. Tako je bilo i sinoć, a za reč se kao i obično prvi javio Miloje:
– Gospodo seljaci i napredna seljačka inteligencijo, stiže nam polako zima, a od obećanog asfalta u našem selu ni traga ni glasa.
– Ih, bre Miloje, pa ti si zaboravio onu našu narodnu izreku „Obećanje, ludom radovanje!“ – doviknu Sreten iz ćoška kafane.
– More, čvrsto su nam obećali pred ove, poslednje izbore da će i kroz naše selo proći asfaltni put – ubaci se Radoje.
– I slagali po ko zna koji put – nadoveza se Srećko.
– Mi smo za to krivi – javi se Alimpije.
– Zašto? Pa ko je u selu protiv puta i napretka? – upita Simeun.
– To treba da pitamo Živojina i one njegove komšije, koji su išli traktorima na proteste protiv ove vlasti – reče Krstivoje.
– Ima i toga, ali ja mislim da su se tu umešale i neke druge stvari – dobaci Sredoje.
– A koje druge stvari, Sredoje? – upita Bogoljub.
– Pa, deonica puta je mala, a oni što bi trebalo da ga odrade, malo bi se ugradili – odgovori Sredoje, a na njegove reči svi prisutni se ućutaše. Ćutao je i deda Pantelija, znajući kako su se u neka dobra stara vremena gradili putevi i ova zemlja, a kako to danas ide.
Rade Đergović
