Dragi moji,
ovaj veliki deo jugositočne Evrope, koji zovemo Balkan,a na kom delu Srbija zauzima centralno mesto, po nekakvoj zakonomernosti, problematično je i nemirno područje, jer je mesto na kojem žive tri vere i nekoliko Naroda. To je prostor gde se ukrštaju interesi Velikih sila, naročito Nemačke, Engleske i Rusije, pri čemu je patron one prve dve, Veliki brat preko Atlanskog okeana.
Zato na ovim prostorima ne postoji dugoročni mir i blagostanje… I tako, posle samo 26 godina od mirovnog sporazuma u Dejtonu, iskoči neki „non paper“, u vidu mape koja prekraja granice Bosne i Hercegovine, Srbije, Hrvatske, Albanije i delom Severne Makedonije i Crne Gore… Sama pomisao na prekrajanje granica na ovim našim prostorima, kod svakog normalnog, dovodi do izazivanja straha i nelagode, a nešto tako fatalno i užasno do pitanja „zar opet“… Ovog puta, eksponenti takvog projekta su, u formalnom smislu Slovenci, i njihov kompromitovani Premijer… a svi, kao na dlanu vidimo i znamo da iza svega stoji Nemačka, koja bi da u tzv.“meki trbuh Evrope“ ponovo zabode bratoubilačku kamu, u težnji koju i ne krije, da se potpuno reinkarnira crno-žuta velesila, bivša Austro-Ugarska… Kao da ne vidimo da se to čudovište već pojavilo, i to od formiranja Evropske unije…
Srbija je fiksirana još 1945.g. onim Krimskim Sporazumom u Jalti, kao zemlja koja je sfera uticaja Istoka, čija se zapadna granica nalazi na Drini, pa se ovakvim mapiranjem novih granica, faktički menja taj ugovor Velikih sa Jalte, prestao bi da važi, ili neko misli da to može da učini… Siguran sam da Srbija, ni tada, u toj novojh varijanti, ne bi bila deo Zapada, deo Evropske unije ili onih zemalja koje su pod uticajem Amerike, Nemačke i Engleske… Služila bi za potkusur Velikim… Zato, ovog puta moramo biti mnogo pametniji, nego što smo bili u istoriji, jer problem Bosne i Hercegovine treba da reše oni koji su ga i otvorili, a nisu ga, kako i sami vide, definitivno zatvorili… Republika Srpska će biti tamo gde jeste, a interesi Velikih će je u nekom trenutku, siguran sam proizvesti u nezavisnu državu, pa tek kada se to desi, ima smisla ideja o nekakvoj Velikoj Srbiji… O tom potom, kad se desi, i ako se desi… Za sada, najpametnije je „dokumenat kojeg nema“ ignorisati i ostaviti ga da ćuti u nekoj svetskoj administraciji… Jer uvek, kada su se Veliki borili za svoje uticaje, stradavali su Mali, kao što smo mi… Tu smo, gde smo, i tako nam je, kako nam je… Ako nam se opet desi da progutamo udicu, desiće nam se opet neki krvavi obračun, u kojem, kako nas istorija uči, ratujemo i tučemo se, sami sa sobom… i ginemo mi… i naša deca… Zato, pamet u glavu, udica je varalica… Ko to ne vidi, neka barem ćuti… Veliki bi opet da tutnje, a Mali će opet da budu izgaženi… Dokle, ima li kraja?… Ne smemo im dati bilo kakav povod… Zato, neka brata Milorada u Banjaluci i onog drugog brata Milorada u Zagrebu… Kako je prošao kralj Aleksandar od Jugoslavije, od 1918. pa sve do atentata 1934.g… zar to nije za pamet svima… Dosta je bilo naših grobova i naše krvi… I previše… Veliki gledaju sebe, a Malima, kako bude… Tako je bilo pre, tako je danas, biće i sutra… Siguran sam…
Sve Vas volim i pozdravljam.