Glineni golubovi
U vremenu kada se govor mržnje ustalio u javnom životu i komunikaciji, kad potiče i kad se podstiče od nosioca vlasti i visokih državnih funkcionera, kad institucije postoje samo na papiru biti novinar u Srbiji je isto kao biti „glineni golub“ u koga svako iz obesti ili zabave može da „puca“ i ostane nekažnjen.
Šta o svemu tome misli i neko ko je deo svog života proveo u ovoj nezahvalnoj profesiji pitali smo Božidara Katića, nekadašnjeg novinara Radio televizije Šabac.
– Kako razumete govor mržnje kojem su izloženi novinari i kako na to
gledate?
Srbija već dugo nije demokratska država. Vladaviina jednog čoveka i potpuni nestanak institucija su odlike režima Aleksandra Vučića i Srpske naredne stranke. Kako bi sve to bilo izvedeno u jednoj Evropskoj državi u 21. veku neophodno je bilo ugušiti slobodne medije, istraživačko novinarstvo i potragu za istinom koja je sveti gral novinarskog posla. Udaviti i ućutkati svako kritičko razmišljanje i što je još važnije, izražavanje tog mišljenja i stava. Da bi se stvorili mediji koji se bave samo propagandom a ne istinom bilo je neophodno da se svako ko se odvaži da slobodno misli, da traga za istinom i činjenicama na ovaj ili onaj način ućutka. Neki su pristali da služe laži i da se bave propagandom iz lukrativnih razloga, a za one koji nisu mogli biti kupljeni režim je odlučio da primenjuje metode pritisaka, pretnji i zastrašivanja, pa i otvorene sile. Na taj način su novinari koji žele da se ovom profesijom bave praktično stavljeni van zakona, van zaštite države i institucija koje svi plaćamo da se time bave. I na njih je otvoren lov. Govor mržnje koji svakodnevno čujemo i vidimo prema novinarima koji pokušavaju da se u diktaturi bave svojim poslom profesionalno jeste posledica ove odluke vlasti.
– Po vašem mišljenju od koga potiče govor mržnje uperen prema novinarima a ko su izvršioci?
U ličnoj diktaturi kakva vlada u Srbiji, sve potiče sa istog mesla. Govor mržnje i nasilje potiče sa Andrićevog venca, od predsednika Republike. Svo nasilje i sva mržnja u ovoj zemlji potiču odatle. Izvršioci su oni koji se obično kriju iza lažnih imena i slika na društvenim mrežama, plaćeni našim novcem da nas truju i da skrivaju istinu od nas. Uglavnom su udomljeni u javna preduzeća gde umesto da rade posao za koji ih plaćamo svi mi, građani ove zemlje, vreme provode prateći šta ko piše, govori i misli i onda po zadatku „ispaljuju“ laži, uvrede, mržnju i pretnje ka onima koji se drznu da slobodno misle. Tu su novinari glavna meta i to je konstatan pritisak kojim se dodatno novinarima koji su odlučili da svoj posao rade profesionalno otežava ionako težak položaj. Postoje, ako ovo nije dovoljno, i kriminalni elementi koji su deo ove vlasti i koji su spremni i na ozbiljnije ugrožavanje bezbednosti novinara, ako za to dobiju „mig“ od vladajuće stranke. Inače sam SNS praktično i nije stranka i po organizaciji, ponašanju, korupciji, pljački i sistemskoj primeni organizovanog kriminala, kao i nasilju koje su spremni da primene prema neistomišljenicima više liči na organizovanu kriminalnu grupu koja je uspela da zagospodari jednom državom.
– Da li su novinarke „ranjivije“ i lakša meta?
Ja moram najpre da istaknem da sam oduševljen i više nego prijatno iznenađen hrabrošću novinarki u našoj okupiranoj i otetoj zemlji. Čini mi se da su u velikom broju slučajeva koleginice pokazale značajno veću hrabrost nego kolege novinari. Ali one su i to je očigledno, češće i više meta režima. Jer svi napadi dolaze od režima i izlaze iz tog „lonca“ bez bilo kakve dileme. Ovaj režim je isti kao i čovek na njegovom čelu. A on je suštinski kukavica. To se vidi u njegovom odnosu sa jačima, sa Makronom, Šolcom, Sijem, pa čak i ambasadorima, recimo Hilom, predsednik Vučić je vrlo ponizan i mali, uplašen i jadan, a prema potčinjenima je okrutan, surov i zloban i to prema onima koji nemaju mogućnost da mu odogovore je vrlo hrabar. I iz tog golubijeg srca potiče ta veća agresija ka ženama. Ako sagledate režim u celini videćete da je to zapravo modus operandi celog sistema. Poniznost i puzanje pred jačima, posebno ako su stranci i surovost, okrutnost i nečovečnost prema svima koji su u nezaštićeni.
– Koliko napadi na novinare stresno deluju na samog novinara a koliko na
njegovu porodicu?
Mislim da je u velikom broju slučajeva napad i isplaniran tako da ugrozi porodicu. Prosto na to su svi osetljivi i svi su tu ranjivi. I to nikada, ni pod kakvim uslovima ne bi smelo da bude dozvoljeno nikome. I ako pogledamo kako ti napadi izgledaju, videćemo da su u velikom broju slučajeva usmereni ka porodici novinara. Ako to nije slučaj direktno, sigurno je da ovo indirektno ugrožava i uništava porodice ljudi koji se bave novinarskim poslom. A taj posao je ključni za opstanak demokratije. Ili u našem slučaju za uspostavljanje iste.
– Da li su i koliko napadi na novinare otežavajući faktor u radu?
Naravno da su napadi na novinare otežavajući faktor u radu. Onaj ko se ne oseća bezbedno i sigurno ne može na pravi način da radi svoj posao. I to i jeste jedan od glavnih razloga zašto novinare napadaju. Bez slobodnih medija i bez slobodnih i nezavisnih novinara, onih čiji je posao potraga za istinom nema ni slobodnih pojedinaca, ni slobodnih grupa, ni slobodne države, ni društva. I to je odgovor na pitanje zašto režim konstantno targetira i napada novinare u Srbiji.
– Gde su i šta rade institucije?
Ovo nas vraća na početak priče. Institucije u ovoj zemlji više ne postoje. One su pretvorene u servis Velikog vođe i njegove kriminalne organizacije koja se naziva vladajućom strankom. I to je dodatni pritisak za svakog slobodnog čoveka, a posebno za novinare u ovoj zemlji. Taj osećaj da vas institucije, koje i vi kao i svi građani plaćamo neće zaštiti, da neće raditi svoj posao. Baš naprotiv, da će se postarati da oni koji krše zakon, oni koji ugrožavaju novinare, a samim tim i slobodu, demokratiju i pravdu u jednoj zemlji, budu zaštićeni. Jer velika većina, ako ne svi koji ugrožavaju bezbednost i koji šire govor mržnje prema novinarima, ne čine to po svojoj volji već po naređenju vladajuće stranke.
Promena sistema je jedino rešenje za spas ove zemlje i jedni način da ova zemlja opstane. A to će podrazumevati da institucije počnu da rede svoj posao, što znači da većina onih koji su ih sada okupirali moraju da prestanu da budu u njima.Ako ne bude promene sistema vrlo brzo, bojim se da neće biti ni zemlje koju su nam ostavili preci i što je još gore i teže, ni zemlje koju bi mi ostavili svojim potomcima.