Milan Petronijević, Pokret „Buđenje“
Škola je dom svih đaka i njihovih nastavnika. Dok su je naši učenici i nastavnici tako videli, bilo je lako nadati se boljitku, promeni, napretku.
Već godinama to nije slučaj. Svi znamo kako školu, kao instituciju, a samim tim i nastavnike, vidi ogroman broj roditelja i učenika. Kao mesto koje postoji da se iz njega uzme sve što je moguće, radi što manje, a dobije što viša ocena. A onda sa tom ocenom po novu diplomu, lako stečenu…
Šta ćemo sa znanjem? Kuda se denu kritička svest (naš je zadatak, kao nastavnika, da je stvaramo i negujemo kod učenika)? Kada smo se poslednji put prisetili činjenice da je jedino što čoveku ne može biti oduzeto jeste ono što zna?
Devastirani svime što nam se od 2012. godine dešava, suočeni sa strahovima iz devedesetih, zapostavljamo obrazovanje, i onako oduvek, više-manje, skrajnuto. Ko ga zapostavlja? Svi. Više ne gledamo nastavnike kao dobre ljude koji obrazuju našu decu, već kao čudovišta koja najvoljenijim članovima porodice daju ocene, traže da se uči i zahtevaju pažnju na času. Postali smo neprijatelji, a po prirodi stvari to nismo.
Znanje. Obrazovanje. Kritička svest. To su naši najbolji prijatelji, oslonac u teškim vremenima, garant prosperitetne budućnosti. Mi, nastavnci, to nudimo. Učenici uzimaju koliko ih roditelji nauče da je potrebno. Kao roditelj i prosvetni radnik mislim da od svojih nastavnika treba uzeti sve što znaju. Iskoristiti to i napraviti ovu našu zemlju boljom. Boljom od ove u kojoj se dičimo uvođenjem dualnog obrazovanja (lepše ime za jeftinu radnu snagu). Želimo li za svu našu decu samo sigurna radna mesta u postrojenjima? Ko će lečiti, podučavati, kuće projektovati, zakon sprovoditi?
Probudimo svest, kritičku. Našu i naše dece. Podsetimo ih da je znanje moć. Učimo da bismo bili bolji i pošteniji.
Vreme je za BUĐENjE!
