Šabački student su, u nedelju, 31. maja, na Trgu šabačkih žrtava održali Tribinu “Šabac pobeđuje” kojom su obeležili godišnjicu najmasovnijeg protesta u svom gradu, „Hoćemo li u Šabac na protest“. Tom prilikom oni su razgovarali sa građanima o stanju u kom se nalazi naše društvo kroz prizmu politikologije, mentalnog zdravlja i medija.
Tribinu su otvorili retrospektivom proteklih godinu i po dana, prisetivši se datuma koji su na njih ostavili najveći utisak.
Đorđe Petrović, student Akademije strukovnih studija u Šapcu podsetio je na to kako su student probudili Šabac:
– Sve je krenulo od onog tragičnog događaja u Novom Sadu a grad Šabac je svoj bunt započeo hrabrim činom maturanata srednjih škola koji su odlučili da stupe u blokadu i, kako su tada rekli, ‘zatvore vrata škola a otvore vrata za svoju novu budućnost’. Bio je to buran mesec, decembar 2025. godine na januar 2026, u kojem su skoro sve srednje škole stupile u blokadu a na kraju i Akademija strukovnih studija. Maturanti su tada odlučno vodili proteste, nedelju za nedeljom. Sve te blokade su uspostavile jedan stub zajedništva te, takozvane “genetacije Z”, stub zajedništva za kojim je ovo društvo očajnički patilo. Skupovi koje su tada organizovali maturanti bivali su sve brojniji i brojniji ali i odlučniji a onda su dobili podršku i nas akademaca. Usledila su blokade mostova, većih saobraćajnica, kilometarske šetnje, nedlja za nedeljom. A ono što se desilo 15. marta nije potrebno opisivati, jer svi u sebi nosimo lepe slike sa tog događaja. Ali on je, možda, i najbitniji datum za studentski pokret, za ceo sistem i društvo ove države. Šetnje koje su prodrmale širu javnost i koje su vratile ljudima nadu u boljitak. Za nas, u Šapcu, to je tada bio, takozvani, “Savski marš” – kazao je Petrović.
– Ali pored tih šetnji u našem gradu su se dešavale i druge stvari. Šta je bilo sa Šabačkim pozorištem? – upitala je Petrovića, moderatorka tribine Lana Nešković, studentkinja Medicinskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu.
– Ja itekako mislim da je potrebno pomenuti i većinski deo kolektiva Šabačkog pozorišta i njihov pokret “Pozorište o koncu”, događaj koji je kulminirao neosnovanim otkazom Jeleni Ivetić, zbog podrške studentima, posle čega su zaposleni postavili svoje zahteve rukovodstvu pozorišta. Treba napomenuti i protest zdravstvenih radnika, 4. aprila, a zatim i protest prosvetnih radnika, 12. aprila, tokom mitinga vlasti, kada smo pokazali da nama nisu potrebni autobusi, sendviči i ucene da bi mi izašli na ulicu i rekli svoje viđenje. Jer smo imali podršku zdravstva, jednog od najstarijih pozorišta u državi, poljoprivrednika, podršku širokih narodnih masa… – rekao je Petrović.
Moderatorka, Lana Nešković, se osvrnula na nešto što je u našem gradu prisutno godinama a to je zagađenje i upitala Petrovića šta su to oni učinili kada je bio organizovan protest u Loznici.
– Imali smo tu čast i privilegiju da dobijemo poziv od naših najbližih saboraca iz Loznice i tada smo organizovali šetnju “Marš ka Mačvi”, uz pratnju poljoprivrednika, ali moram podesetiti i da smo pre toga, 24. aprila, ispratili maturante u šetnju za Novi Sad, i tada smo pokazali Lozničanima da smo uvek spremni da se odazovemo njihovim pozivima – istakao je Petović.
– A šta je bilo pre godinu dana? – pitala ga je Lana Nešković. Da li je to bio najveći skup u našem gradu?
– Sve ovo što sam do sada nabrojao bilo je “zagrevanje” za skup koji je održan 31. maja i koji danas puni godinu dana od njegovog održavanja. Za mene, lično, sve ono što je prethodilo tom događaju, kao i sam događaj, bio najveći stres u mom životu ali i najveći ponos – prisetio se Petrović.
Sa njim se složila i Neškovićeva koja je istakla da se dve nedelje pre tog događaja uopše ničega ne seća, naglasivši, koliko je sve to za njih bilo stesno.
– Bili su to sastanci za sastancima, jedan proces izgradnje nečeg specijalnog o čemu smo sanjali da će se desiti od samog početka ove “pobune” studenata i građana – dodao je Petrović.
A Lana Nešković je rakla da je tada mislila da je to kulminacija svih događanja. Ali nije bila…
– Neću nikada zaboraviti radnje koje su se tada odvijale: na jednom delu grada, poljoprivrednici i građani su se organizovali da pripreme hranu, svako od nas se maksimalno borio da sve bude bezbedno organizovano. Dočekali smo šetače sa svih strana, bicikliste, a onda moram da pohvalim i naš fenomenalni medija tim koji se pobrinuo za program.
A posle svega toga pakleno leto nam je donelo sasvim neočekivan, nov način borbe kada smo se našli u veoma čudnoj poziciji. Nakon Vidovdana, kada su naše kolege dale svim građanima zeleno svetlo, zvanično je proglašena građanska neposlušnost, i čini mi se, da se od tada, sa druge strane, nasilje uspostavilo na dnevnom nivou.
U Šapcu su građani reagovali blokadom raskrsnica, “okršajima” ispred prostorija SNS stranke, koji su se ponavljali svako veče. A između nas je stajao kordon policije. I sve to trajalo je više od sto dana. Takođe, u julu smo rešili da se oglasimo po pitanju Rio Tinta, i, 7. jula, posle protesta u Loznici i Valjevu organizovali smo protest protiv aktivnosti Rio Tinta.
Tako se taj letnji raspust završio a srednjoškolci su odlučili da, pre nego što zasednu u školske klupe, obeleže mesečnicu od pada nadstrešnice.
Dolazi se i do nove promene u borbi jer se SNS vlast usudila da organizuje svoje proteste i šetnje, kopije naših metoda, nakon čega se, 7. septembra, desila čuvena odbrana raskrsnice od te plaćene kolone naprednjaka uz pomoć policije. Ali ste, vi građani, odlučno rekli ne.
Približila se godišnjica od pada nadstrešnice, studenti su ponovo organizovali šetnje, i komemorativni skup u Novom Sadu, a pre toga, tokom dočeka studenata iz zapadne Srbije ne pamtim tako stresan dan jer su prostori za spavanje u srednjim školama bili zabranjeni ali su učenici ekonomske škole i gimnazije ponovo stupili u blokadu kako bi omogućili smeštaj za kolonu gostiju koji su pristizali u naš grad.
Nakon komemorativnog skupa u Novom Sadu energija se promenila, broj akcija se smanjio, pa smo odlučili da kanališemu energiju, za koju se pričalo u javnosti da se izgubila. I, 28. decembra, usledilo je skupljanje potpisa podrške studentima. Preko 3.500 potpisa, za pola dana u jako teškim uslovima sakupljeno je u Šapcu. Bio je to događaj koji nas je ponovo razuverio da energija nije splasla i da je još tu. Kolone građana strpljivo su čekale da daju svoj potpis podrške studentima među kojima su bili i brojni penzioneri koji su tako pokazali da nisu samo u onim plaćeničkim kolonama.
Ove godine i dalje svi pomno čekamo izbore a u međubremenu iskustva stičemo na lokalnim izborima gde smo pokazali da vlast nema većinu o kakvoj govori. I opet Slavija u velikom broju – zaključio je svoje obraćanje Đorđe Petrović.
Potom se prisutnima obratila Teodora Radaković, studentkinja Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu, koja je govorila o tome šta je demokratija i kakvo je tenutno stanje u državi.
– Naša društvena situacija je takva da se funkcije dodeljuju ljudima koji su neobrazovani za te oblasti i koji ne treba da se bave tim oblastima. Često dobijamo odgovor da je to zbog toga što nemamo dovoljan broj edukovanih ljudi jer nam sposobni ljudi odlaze. Još je Karađorđe shvatio da u Srbiji ima više sposobnih mišica da se bore nego sposobnih ljudi da vode državu pa je angažovao Dositeja Obradovića da to promeni. Navela bih i citat iz knjige jednog mog profesora koji je rekao da političiari nikada nisu hteli da dele znanje poimanja politike sa bilo kim. I, shodno tome da im se ni bilo ko pa ni nekakva nauka ne meša u posao.
Nosioci politike, politiku posmatraju kao sport bez pravila i smatraju da za nju nisu potrebna nikakva znanja već samo puka veština. Iz toga proističu i njhovi zahtevi da nema potrebe za njenim naučnim istraživanjem ili studiranje. To je dovelo do toga da mi nemamo neko politički obrazovano biračko telo tako da narodne mase nisu sigurne zašto a kamo li za šta glasaju. I nisu sigurni šta bi to trebala da bude osnovna kultura političkog sistema tako da građani i ne znaju šta je to politika.
Mi, na našem fakultetu, volimo da se šalimo da je politika svuda oko nas, da je politika sve ali to i nije šala zato što, kada se nađemo u situaciji da ne živimo baš u demokratskom društvu postaje primetnije koliko je politika svuda oko nas. Kada dođe do pada nadstrešnice, kada dođe do toga da poljoprivrednici ne mogu da žive od poljoprivrede, kada manjine budu diskriminisane na različite načine, su posledice nekih određenih politika. Politika odlučuje i utiče na naše odluke na naš stil života i na međuljudske odnose. Zbog toga je potrebno učestvovanje građana u javnim politikama jer je to put ka demokratskom društvu.
Demokratija predstavlja glas naroda, predstavlja učešće građana u vlasti i to znači da vaš glas nije bitan samo na dan izbora. Trebalo bi da posmatramo da je demokratija vrsta ideala savremenog društva. Međutim, postoje neki određeni uslovi koje jedna država mora da ispunjava da bi se posmatrala kao demokratska država. Prvi je slobodna politička utakmica, to jest postojanje i ravnopravno političko takmičenje više političkih stranaka. Zatim postoji sloboda kretanja ljudi, roba i ideja. U demokratskoj državi su zagarantovana sva ljudska prava i slobode a problemi se rešavaju kroz institucije. Takođe, postoji i parlament koji je sastavljen voljom birača. I, politika je javna, vlast je oročena i oslonjena je na saglasnost građana i ostvarena je i horizontalna i vertikalna podela vlasti.
Ovo su neke reči koje se vrte već godinu ipo dana i svi ih već, možda, znate napamet ali u tome i jeste poenta jer možemo da budemo svedoci rasta političke svesti u našem narodu time što su svi svesni da nešto ne valja i mi možemo da primetimo da ovi uslovi u našoj državi nisu ispunjeni. Pa zbog toga Srbiju ne možemo da nazovemo demokratskom državom.
Pa gde se mi sada nalazimo ako Srbija nije demokratska država?
Mi imamo neke osobine i partijske i nacionalne države. Partijska država može da se objasni kao država u kojoj je na vlast došla neka politička grupa koja je organizovana u stranku i ona ne sledi pravne principe jednakosti i sloboda za sve građane već favorizuje svoje pristalice, simpatizere i članove partije. U našem slučaju mi to vidimo na sudu, na primer, i u slučajevima kako prolaze partijski simpatizeri i članovi partije a kako prolaze ostali građani, student kada izvrše neko delo ili nedelo. Takođe, primećujemo i neke društvene i materijalne privilegije za pripadnike partije kao i za funkcije koje su ne zaslužene.
Druga vrsta države, koja sve karakteristike ima i Srbija, je nacionalna država u kojoj postoji neki “otac nacije” koji se pojavljuje na svim nivoima političkog života, koji iskače iz frižidera, ili koji govori da Srbija ne može da pobedi ako on ne pobedi. Samim tim on povezuje svoju ličnost sa svim državnim simbolima i ostavlja mase pod utiskom da niko drugi nije sposoban da bude na njegovom mestu i obavlja njegovu funkciju.
Iz svega ovoga verujem da ste svi shavatili da Srbija ne spada u demokratske države ali poenta je u tome da ne smemo da stanemo već moramo još više da se trudimo i borimo za demokratske ideale. Jer demokratija zavisi prvenstveno od nas samih – kazala je Teodora Radaković.
U ovako stresnim vremenima veoma važno je osvrnuti se i na mentalno zdravlje i mentalnu higijenu. A o tome su govorili, Tamara Jovanović, studentkinja psihologije na Fakultetu za sport i psihologiju TIMS, Univerziteta Edukone i Veljko Čobanov, student Filozofkog fakulteta Univerziteta u Beogradu
– Prvo što moram da kažem je da smo mi, u poslednjih godinu ipo dana, kao narod iskusili i pružili ljudskost, kao društvo smo se povezali i uvideli zajedničke snage koje su nam omogućile snagu i dozvolile nam da se borimo za bolju državu.
Iz tog razloga smo svi mi stali na liniju odbrane i ujedinili smo se. Izostanak reakcije institucija na pad nadstrešnice je u našem narodu probudio negativne emocije kojih smo svi svesni. Pre svega tugu i bol zato što smo izgubili ljude i svesni smo da to nije smelo da se dogodi. Vremenom ta tuga se pretvorila u bes i iz tog razloga mi smo danas ovde, godinu ipo dana kasnije.
Sa psihološkog aspekta mogu se uočiti veoma jasno dve vrste činioca koje mi možemo da ispoljimo u našoj borbi. Pre svega, šta nas je navelo da se pojavimo ovde danas? Neki vaši individualni činioci kao što su: motivacija da izađete, motivacija da čujete nešto novo, da nas podržite. Ali sa druge strane i taj socijalni činioc je veoma prisutan. Vaša želja da se vidite sa ljudima koje poznajete, da se pridružite grupi ljudi koji razmišljaju na sličan način kao vi i koji dele vaše mišljenje. Upravo iz tog razloga je veoma značajan termin političkog ponašanja.
Međutim, postavlja se pitanje šta se dešava kada dođe do neke promene, kada se neki proces pokrene, odnosno šta su posledice toga. E, upravo mentalna higijena može da odgovori na to pitanje. Mi smo u ovoj borbi više od godinu dana i iz tih razloga svesni smo da naše zajedničko delovanje ne podrazumeva samo povremenu aktivnost. Kada kažemo da vi učestvujete i da ste vi deo podrške našeg pokreta značajno je da vi niste tu samo kada mi pozovemo na akcije, vi ste tu svakodnevno jer čitate poruke i odazivate se zato što ste informisani. Zato ste vi sa nama svakim danom i vaša konstantna podrška utiče na mentalnu higijenu, zato što vi delite vaše slobodno vreme sa edukacijom i boljim informisanjem. Iz tog razloga je veoma značajno da definišemo mentalnu higijenu i da vam damo informacije kako da je pospešite. Pre svega mentalna higejena je interdisciplinarna aktivnost koja je tu da jednom društvu pomogne da održi mentalno zdravlje i da spreči nastanak mentalnih poremećaja. Kada pričamo o njoj mi se ne osvrćemo samo na psihologiju. Ona ne pripada samo psihologiji. Ona pripada i zdravstvenoj ekologiji, ona je deo i medicine, u psihijatriji je i u sociologiji.
Kako bih vam bliže pojasnila ovaj pojam osvrnuću se na ključne faktore rizika koji mogu da umanje i koji mogu da utiču negativno na mentalnu higijenu i zato moramo da pričamo o njima. Pre svega to su stanovište, ishrana, ratovi, prirodne katastrofe ali tu su i međuljudski odnosi i ekomomsko političke okolnosti. Jasno nam je da psihološki aspekt i psihološki kontekst zahteva da društvo vodi računa o svim ovim faktorima. Međutim, dva ključna faktora rizika su ekonomsko političke okolnosti i međuljudski odnosi. Ekonomsko političke okolnosti su veoma značajne zato što one ne pokazuju društvo u celini već nas kao individue i mogu da utiču na promene u našim ličnim, profesionalnim i ekonomskim sferama života.
Iz tog razloga je veoma važno da se pruži podrška sugrađanima koji su zbog ispoljavanja svog prava za slobodan govor izgubili posao u poslednjih godinu ipo dana i bez značajnog razloga im je prekinut ugovor ili nije produžen. Veoma je značajno i veoma bitno da mi pričamo o ovome i pružimo podršku i da budemo tu jedni za druge. Spomenula sam i drugi faktor rizika, međuljudski odnosi, kazala je Tamara Jovanović i prepustila svom kolegi Veljku Čobanovu da nešto više kaže o ovoj temi ali i u odnosima u porodici, odnosima među prijateljima, kako bi se smanjio ovaj faktor rizka.
– Na početku, pre nego što odgovorim na Tamarino pitanje, pozabavio bih se vezom političkog aktivizma i mentalnog zdravlja jer ova tema nije dovoljno prisutna i njome bi trebalo da se pozabavimo zato što smo svi pod konstantnim pritiskom. Kada se građani bave političkim aktivizmom to može da nosi i pozitivne i negativne efekte. Pozitivni efekti su izraženi kroz osećaj smisla i svrhe izlaska na ulicu i mi moramo da vidimo poentu u tome. I, moramo imati osećaj da ćemo doprineti nečemu što je važno. Kad izađemo na ulicu tu su neki ljudi koji su nam postali veoma dragi i tu je prisutna solidarnost i osećaj pripadnosti grupi a osećaj pripadnosti grupi je nešto što je važno svakom pojedincu. Zatim, imamo osećaj lične efikasnosti, osećamo naš doprinos da možemo da učinimo nešto i da može da nam bude bolje. To sve dovodi do povećanja samopoštovanja jer delujemo u skladu sa svojim vrednostima koje dajemo.
O negativnim efektima, takođe, se ne govori mnogo a to je hroničan stres koji izaziva više činilaca: konstantno smo izloženi medijima, vestima koje nisu baš tako lepe, naročito u poslednje vreme, a pratimo izveštavanja medija više puta dnevno, zatim gledamo institucionalnu nepravdu koja je sama po sebi stresna, komuniciramo sa našom okolinom koja nije uvek naš istomišljenik, svi imamo bar jednu osobu u familiji koja se ne slaže sa nama. Sve su to stvari koje utiču na nas pa to dovodi do emocionalne iscrpljenosti jer pobuđuje mnogo emocija u nama toliko često i toliko da mi u jednom momentu možemo da dođemo do nečeg što se zove Burnout (sindrom sagorevanja).
Kako vreme prolazi nije prisutna ista energija i na isti način kao što je to bilo u početku. U početku su dosta prisutniji pozitivni efekti, kako vreme prolazi sve je više frustracija, sve je više besa, sve je više nemoći i negativnih emocija koje dovode do negativnih efekata.
Na ono što možemo da utičemo jesu međuljudski odnosi, komunikacije sa neistomišljenicima, naročito ako su vam to bliske osobe, i, odnos prema medijima, odnosno konzumiranju medija. Svi smo, verovatno, bili u situaciji da razgovaramo sa nekim članom porodice koji nije naš istomišljenik i politika je nezaobilazna tema na prodičnim okupljanjima. Problem je što to vrlo često može da se omakne kontroli koja nas vodi u konflikt koji nije dobar ni poželjan ni za jednu stranu. Naravno vrlo je teško promeniti nekog ko ima izgrađen vrlo čvrst stav, koji je, uglavno, obojen emocijama, što je ključno u tome da se ti stavovi retko menjaju, pa je teško uticati na menjanje tog stava. To je u psihologiji poznato kao efekat samoodbrane. U svakoj komunikaciji neophodno je razumevanje druge strane jer moramo da shvatimo da svi neće moći da budu naši istomišljenici čak i onog momenta kad pobedimo, a hoćemo, neće svi biti zadovoljni. Zato je vrlo važno da razumemo našu okolinu, prorodicu i prijatelje koji ne misle na isti način kao i mi. I da to što ćemo se suprotstaviti njihovom mišljenju doneće nama više stresa nego što ćemo mi promeniti stvari.
Takođe, osvrnuo bih se i na konzumiranje medija. Nekako građanska dužnost u demokratskom društvu trebala bi da prati političku situaciju ali ako se izložimo velikom broju informacija naš mozak ne može da obradi sve njih pa je sasvim u redu uzeti neku pauzu. To ne znači da se sklanjamo i da ne želimo da prihvatimo realnost već da nam je potreban odmor da bi mogli da nastavimo dalje u punom kapacitetu – zaključio je Veljko Čobanov.
Jedan od problema društva u kojem živimo je medijska kampanja podele koja nam se plasira više od godinu dana a posebno od trenutka kada je sve ovo krenulo. A to je ono što u svakom pojedincu stvara stres. A o tome i medijima uopšte govorili su Mihailo Panić, student Fakulteta tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu i Veljko Čobanov.
– Mediji su jedan od ključnih stubova demokratije. Njihova osnovna funkcija jeste da građanima obezbede pravovremene i istinite informacije. Što na našim medijima sa nacionalnom frekfencijom nije slučaj. Te informacije omogućavaju slobodu izražavanja ali to ne znači da u medije dođu osobe sa spremljenim pitanjma i sa narativom koji je dobijen od njihovih nadređenih. Mediji moraju da potstaknu javnu raspravu među građanima a ne da se plasira takav narativ da se stvara neka vrsta jednoumlja kod samih građana. Mediji moraju da inspirišu i podstaknu političku participaciju kod građana. I da samim prenošenjem informacija potstaknu građane da se politički angažuju.
A ako znamo šta mediji treba da rade osvrnuo bi se i na to šta se dešava kad to mediji ne rade. Odnosno šta se dešava kad mediji postnu centri moći. Tada dolazimo do termina mediokratija. A to je stanje u kojem mediji imaju dominantan uticaj na politiku, javno mnjenje i demokratske procese. Umesto da mediji budu posrednici između građana i bilo kojih dešavanja u državi oni postaju aktivni kreatori političke i društvene stvarnosti. Dakle, oni nama predstavljaju njihova mišljenja za koja očekuju da ćemo ih mi poprimiti kao tačne – rekao je Mihailo Panić.
U priču o ovoj temi uključio se i Veljko Čobanov
– Iako mediji treba da prenose pravovremene i istinite informacije postoji nešto što se zove usko grlo medija a to se objašnjava time da se informacije koje treba da odu u etar dodatmo obrađuju, oboje se svojim mišljenjem i veoma su subjektivne. Mediji oblikuju javno mnjenje a ono što je njihov krajnji cilj je da oblikovanjem mišljenja deluju i utiču na ponašanje ljudi i navode ih na to kako će glasati.
Politika je danas postal medijski spektakl jer oni što se svakodnevno prikaziju na medijima poprimili su identitet estradnih ličnosti. Oni u prvi plan stavljaju neku svoju harizmu, neki svoj humor i tako serviraju priču kao da su ljudi iz naroda – dodao je Čobanov.
Nakon izlaganja govornika moderatorka Lana Nešković pozvala je prisutne da im postave neka pitanje.
Na kraju Tribine moderatorka Lana Nešković sumirala je sve ono o čemu se govorilo i najavila planove studenata i njihove buduće akcije.
– Sagledali smo političko stanje naše države i razgovarali o demokratiji. Istakli smo važnost mentalnog zdravlja tokom ovog, za sve nas, stresnog perioda i razgovarali o međuljudskim odnosima. Dotakli smo se i teme medija, onoga šta bi oni trebalo da predstavljaju u jednom demokratskom društvu, ali i toga kako izgleda medijski prostor u našoj državi. Naposletku, pružili smo priliku građanima da nam postave pitanja o temama koje smo obradili, kao i o našem pokretu i planovima za budućnost – kazala je Lana Nešković i dodala: Mi ćemo nastaviti da radimo sve ono što smo obećali, a obećali smo bolju i svetliju budućnost. Planiramo akciju „Od vrata do vrata“, da pokucamo na svaka vrata, da uđemo u svaku zgradu, da popričamo a svakim ko želi da popriča sa nama, koliko god je puta potrebno. Zato što hoćemo da napravimo akciju koja će da čuje vas i kojom ćemo imati komunikaciju sa vama jer želimo da čujemo probleme građana iz prve ruke, i o njima otvoreno razgovaramo.
Vidimo se u akciji „Od vrata do vrata“!
Šabac pobeđuje jer studenti pobeđuju!