Protekli dani u Mačvanskom okrugu bili su krvavi i užasavajući. Božićni praznici i, uopšte, novogodišnja atmosfera, oskrnavljeni su ubistvom i pokušajem ubistva u Šapcu i Bogatiću. Nažalost, svi smo mi doživeli jedno veliko otrežnjenje zbog saznanja da ubice i mizoginičari žive među nama. Ovakve vesti čitale su se u nekim drugim novinama i dešavale se u nekim drugim državama i gradovima… Pošast i zlo stigli su očito i u naš kraj. Šta treba da se desi više od ovoga da bi kompletno društvo i zajednica stali na put ovakvim dešavanjima i hoće li se prevencija popraviti, a kaznena politika drastično uvećati? Ćutimo i ne reagujemo na saznanja o zlostavljanju u porodici, prećutkujemo razna devijantna ponašanja koja viđamo svakoga dana na ulicama i vrlo licemerno, kao eto, „gledamo svoja posla“.
Žalosno je što sada tek lamentiramo nad ovakvim događajima i što tek sada postajemo svesni da smo svi mi ugroženi od raznih potencijalnih ubica i psihopata koji slobodno šetaju našim gradovima bez ikakve kontrole i nadzora. Neuropsihijatrijska odeljenja treba ozbiljnije da sarađuju sa policijom u prevenciji zlih dela, a policija, pak, ne bi smela u svoje redove da dovodi ljude koji su skloni maltretiranju žena i dece, a tim pre što su u jednom od ova dva slučaja prećutali saznanje da je njihov zaposleni već imao prijave za zlostavljanje u porodici. Za ovog drugog nesretnika takođe su postojale indicije da će napraviti ovako nešto. On je već bio u zatvoru i gotovo da je sve šabačke novinare proganjao sa željom da se odbrani njegovo pravo na seksualnu orijentaciju uz tvrdnju da su policajci baš za njega najgora sorta ljudi. Tražio je da objavi saopštenje u „Podrinskim“ kako je zlostavljan od strane čuvara i policajaca u šabačkom zatvoru. Nažalost, novinari su samo novinari i tek posle ovakvog drastičnog slučaja postaju svesni da su mogli eventualno na neki način ranije da uzbune javnost. Društvena odgovornost je velika i krivicu zbog ovakvih dešavanja snosimo svi mi zajedno.
