SA DRUŠTVOM PRIJATELJA HILANDARA PO RUMUNIJI (1)
Trideset članova šabačkog Društva prijatelja Hilandara, na graničnom prelazu Moravita, poslednjeg dana maja ušlo je u susednu prijateljsku zemlju Rumuniju. Tragom ugarskih Srba i pravoslavlja – i ovoga puta – vodio ih prevodilac Arsenije Bugarski, znalac srpsko-rumunske duhovne i svetovne prošlosti i sadašnjosti, Srbin koji je rodni Semarton i Temišvar zamenio Beogradom. Na putu za Temišvar pratilo ih more zelenila i poneko stado ovaca i krava, koja su pod nadzorom pastira mirno pasla.
Ruminija, jedina zemlja romanskog naroda pravoslavne vere, ponosna je na svoje pretke Dačane i Rimljane. Nastala je ujedinjenjem kneževina Moldavije i Vlaške 1859. godine, a kao jedna od pobednica u Prvom svetskom ratu 1918. uvećana je za Bukovinu, Besarabiju i Transilvaniju. Obdarena je duhovnošću i prirodnim lepotama: poseduje plodnu ravnicu, dve petine toka Dunava i dve trećine Karpata. Teritorijalno je dva i po puta veća od Srbije i četiri puta mnogoljudnija, a iz komunističkog režima izašla je sa uređenim crkvama i manastirima i više od 8.000 monaha i monahinja.
Rumuni kažu da imaju samo dva prijatelja, Crno more i Srbe, a zbog bliskosti dva naroda rumunska država nije priznala samoproklamovano Kosovo. Srbi su u Rumuniji starosedeoci: žive u 55 sela, najviše oko Temišvara i Arada, pravoslavnu veru čuvaju u 55 crkava i pet manastira, a imaju i nekoliko osnovnih škola, svoju gimnaziju, brojne manifestacije i kulturno-umetnička društva. Rumunska država za kulturne i obrazovne aktivnosti nacionalnih manjina, pa i srpske, godišnje izdvaja milion leja. Istorija svedoči i da su Rumuni u svoje okrilje primili i mnoge rođene u Srbiji. U godinama izgnanstva prihvatili su i članove obe srpske dinastije, pa i porodicu gospodara Nahije šabačke Jevrema Obrenovića.
Uverili su se Šapčani da veliki i lepi grad na Begeju, dve hiljade godina mlad, i danas ima tri srpske crkve i mnogo srpskih tragova. Nakon prolaska kraj groblja na kojem počivaju otac i brat pesnika Branka Radičevića, zastali su u Sabornom rumunskom pravoslavnom hramu – podignutom između 1936. i 1946. godine – i sa iznenađenjem na ulazu pozdravili sugrađanina dr Stevu Stankovića. Celivali su potom mošti mitropolita Josifa koji je 1956. proglašen za sveca. Poklonili su se i čudotvornoj ikoni Bogomajke, kopiji Majke Božje iz svetogorskog Vatopeda, isceliteljki raka. Sa divljenjem su razgledali i ikonostas sav u zlatu i zapalili sveće za život i duše pokojnika.
U Malom Beču i Gradu parkova, kako Temišvar još nazivaju, uprkos visokoj temperaturi, detaljno su upoznavali i znamenitosti tri gradska trga. U dvosatnoj šetnji pratile ih seni Srba, onih koji su donevši pismenost u tek oslobođenu Srbiju rasterivali vekovni mrak. U otomanskoj srpskoj provinciji plamičak svetlosti, istorija kaže, zažegli su: prvi ministar srpske prosvete Dositej Obradović, šabački porodični lekar Gospodara Jevrema i osnivač srpskog saniteta dr Jovan Stejić, privatni učitelj Jevermove dece Dimitrije Tirol, pesnikinja Eustahija Arsić, prevodilac Georgije Zorić, veliki dobrotvori Jovan i Sava Popović Tekelija, akademski slikar Stevan Aleksić.
Neki od šabačkih Hilandaraca zastali su pred Dositejem, u aleji velikana u parku kraj Saborne rumunske crkve, a nakon predaha na obali Begeja razgledali su zdanja koje je projektovao arhitekta Milan Tabaković. Na glavnom trgu jedni su se fotografisali ispred vučice koja doji osnivače Rima, Romula i Rema, a drugi kraj bisti rumunskog kraljevskog para Ferdinanda I i Marije, oca i majke jugoslovenske kraljice Marije Karađorđević (1900-1961). Mobilni telefoni i foto-aparati ovekovičili su i „susret“ sa književnikom Milošem Crnjanskim, koji je od 1900. do 1904. bio đak temišvarske Srpske veroispovedne škole. Srbi iz Temišvara podigli su mu kraj školskog zdanja bistu o stogodišnjici rođenja (1993), baš u porti Saborne srpske pravoslavne crkve posvećene Vaznesenju Gospodnjem.
Monumentalna „Catedrala ortodoxa Serba“ (1744-1748) u svoj svojoj lepoti dočekala je Šapčane, i nakon paljenja sveća i poklonjenja ikonama i senima dobrotvora ispratila u 160 kilometara udaljenu Hunedoaru. Panoramski su tokom putovanja razgledali gradić Devu, rodno mesto čuvene gimnastičarke Nađe Komaneči koja je na Olimpijskim igrama 1976. osvojila tri zlatne medalje – na gredi, razboju i za ukupan nastup. U Hunedoari su nakon smeštaja posetili pravoslavnu crkvu na trgu slobode, podignutu u vizantijskom stilu i posvećenu sv. Konstantinu i Jeleni.
Sutradan su uživali u poseti zamku Sibinjanin Janka – Janoša Hunjadija, mađarskog generala koga Srbi svojataju. Istorija kaže da je 1407. rođen u Sibiu u Transilvaniji, da je služio u vojsci kralja Sigismunda i bio tamiški župan, vojvoda Erdelja, kapetan Beograda i kraljevski namesnik Mađarske. Njegov sin je Matija Korvin, jedan od najznačajnijih mađarskih kraljeva i ratnik pod Šabačkom tvrđavom. Uspešno odbijajući napade Turaka imenovan je za zapovednika Transilvanije, a 1456. odbranivši Beograd od „nepobedive“ turske ordije razboleo se i 11. avgusta iste godine umro.
„Zamak Hunjadi“ ili „Zamak Korvin“, kako nazivaju velelepno srednjovekovno zdanje sa mnogo kula, za Rumune je Casteul Huniazilor a za Engleze Corvin castle. Do njega vodi niz suvenirnica i zgrada „Expozitie de tortura“, ispred koje je giljotina kao očigledan primer torture. Ulazi se preko pokretnog drvenog mosta, ispod koga bučno teče rečica. Reprezentativni dvorac kraj grada Hunedoara, u rumunskoj Transilvaniji, nalazi se na polovini puta od Temišvara do Sibiua. Ubraja se u sedam rumunskih čuda i među najlepšim je u Evropi. Njegova rekonstrukcija počela je nakon decenija nebrige, i još nije završena.
Sibinjanin Janko svoj zamak podigao je na mestu dvorca kralja Karla I. Od XV veka građen je u etapama, u kombinaciji gotike, renesanse i baroka. Pleni visokim odbrambenim kulama, bastionima, dvostrukim zidovima i lepim unutrašnjim dvorištem, koje su majstori popločavali kada su Šapčani stigli. Bočno od ulaza su tamnice sa spravama za mučenje i realističnim muškim i ženskim lutkama kao očiglednim primerima torture. Uz njih su viteška i kraljevska sala za prijeme, kružno stepenište, dvorane ukrašene mermernim stubovima. Kada je Janoš Hunjadi umro izgradnja zamka je stala, ali je nakon dve godine nastavljena podizanjem „Matijinog krila“. Nova palata na dva nivoa i impresivnim pogledom na okolinu izgrađena je tokom XVII veka. Jedan od najimpresivnijih evropskih dvoraca dobio je tada još dve kule, a ona na jugoistočnoj strani ima četiri odbrambena nivoa i kružnog je oblika.
Podrumi dvorca Sibinjanin Janka kriju mnoge tajne, jer su bili puni zatvorenika. I Vlad III, junak romana „Drakula“, bio je u njemu. Šapčani su saznali i tri varijente legende o bunaru u unutrašnjem dvorištu. Jedna od njih kaže da su ga deceniju i po kopala tri zatočena Turčina, jer im je obećana sloboda ako stignu do vode. Turski zapis uklesan u zid, kao poslednja želja zatočenika, svedoči da srećnog kraja nije bilo. „Možda imate vodu, ali nemate dušu“, u kamen i vekove zapisao je „zarobljenik gavura“ Hasan. I kameni grbovi, u podzemnoj prostoriji punoj memle, na svoj način pričaju o davnom dobu. Informacije o artefaktima i eksponatima izloženim po zamku nude i tv-ekrani postavljeni u odajama.
Prepuni utisaka Šapčani su napustili najlepši rumunski i evropski zamak i uputili se u manastir Prislop, na poklonjenje grobu oca Arsenija (Boka). Kanonizacija čuvenog duhovnika XX veka uskoro se očekuje, ali, o hodočašću toj svetinji i još nekim rumunskim manastirima u narednom broju „Podrinskih novina“.
Živana Vojinović
U sledećem broju: U karpatskim manastirima i crkvi pod zemljom
