Dragi moji,
sasvim sam siguran, da svi Vi dobro znate gde živimo i kako živimo, ne treba Vam o tome govoriti, osećate to i Vi sami na svojoj koži… Živimo u zemlji u kojoj ne znamo koje nam je društveno uređenje, socijalizam ili kapitalizam… a teško bi neko mogao da nam kaže i gde su nam granice… sasvim sam siguran da mnogi još uvek ne znaju reči srpske Himne… kao ni i raspored boja na zastavi, koje simbole imamo… Dakle, teško da znamo osnovne pojmove države i društva, a hoćemo da priznamo i prihvatimo tzv. istopolne zajednice i izjednačimo ih sa bračnom i vanbračnom zajednicom i životom… Beograd, kao naš glavni grad, još uvek nema železničku stanicu… taj dugo čekani Metro je daleka budućnost o kojoj će sanjati još mnoge generacije… pančevački most je ostarela ruina koja traje od 1935. g. ali ne nosi ime Kralja Petra Drugog… stadioni, Zvezdin i Partizanov su nam blago rečeno olupine za muzej… obilaznica oko Beograda je takođe u planovima, ne vidi se kraj izgradnje… a Beograđani, stotine hiljada njih, još uvek nemaju kanalizaciju, žive uz senkrupe, a gradske reke, Dunav, Sava i ostale su kolektori za otpadne vode… Dvadeset prvi vek… dvadeset prva godina…
Ne mogu da shvatim i prihvatim, da moj narod, danas treba da dobije od države 3.000 dinara, ili vaučer za kupovinu u nekom elitnom Tržnom centru, da bi primio vakcinu protiv korone, odnosno kovida-19… te da se tek uz takvu „korist“, formiraju redovi za primanje cepiva… Da li je moguće…? Realnost života nas uverava da je sve moguće…
Danas, ili juče, neka majka, uz to direktorka ustanove za socijalni rad, brani neke zlikovce od činjenice da je neko kompromituje, ne samo nju, već i njeno dete, ćerku, udarajući na sva zvona preko TV mreža sa nacionalnim frekvencijama, svoju verziju, potencijalno, velike bruke… Da li treba da iko pomene žrtve seksualnih predatora, o kojima se na tim istim Javnim frekvencijama, priča otvoreno, bez skrupule, kao o najvećem i najgorem ljudskom ološu, a o osumnjičenim se govori kao o njihovim žrtvama, biranim rečima… braneći ih u zlodelu za koje ih sumnjiče…
Pa dobro, kakva nas je to mantra zahvatila i o čemu se ovde radi? Da li smo postali bezdušni roboti, čovekoliki automati koji funkcionišu bez imalo morala, bez minimuma čojstva, bez trunke savesti, otuđeni i samoživi u sopstvenim, a sitnim, nevažnim interesima, kojima negiramo postojanje svih nas, nas Srba, kao ponosnog i evropskog, zašto ne reći i svetskog, istorijskog Naroda, koji je zadužio celu planetu… Šta rade naše institucije? Srpska pravoslavna Crkva, Akademija nauka, naši intelektualci, naši sportisti, naši novinari, pravnici, doktori nauka… gde su oni zaspali i zašto se ne čuje njihov glas…? Može li ih iko probuditi i rasaniti ih u času kada je svakome jasno: udara nam se na temelje, porušiće nas… nestaćemo… Ugušićemo se u sopstvenom blatu, bedi i pohlepi… Razmišljajte o tome, svaki put kada Vam neko pokuša da proturi nešto drugo… neki rog za sveću… neku fatamorganu kao istinu…
Sve Vas volim i pozdravljam.