Mirjana Velisavljević, košarkašica OKK Šabac
Talenat Mirjane Velisavljević su prepoznali drugi, a tek onda je i sama shvatila da košarkaška lopta u njenim rukama postaje moćno oružje. Pored Vere Stanimirović Palinkaš, još samo ona je iz svoje generacije tadašnje „Mačve“ uspela da, zahvaljujući svom trudu i profesionalizmu, ostvari inostranu sportsku karijeru, te su stanice na njenom putu, pored matičnog i domaćih klubova, bile i Nemačka, Kipar i Izrael. Sa 39 godina, još uvek se aktivno bavi košarkom i jedna je od najboljih igračica kojima klub, OKK Šabac, duguje dobar plasman na tabeli Prve ženske lige Srbije.
Zanimljivo je da je, za nekog ko je svoj put trasirao kao profesionalni sportista, relativno kasno počela da trenira, sa 17 godina. Splet okolnosti je doveo do toga da je košarka na neki način izabrala nju, a ne ona košarku.
-Kada se čovek rodi za nešto, onda nije toliko presudan trenutak kada će početi time da se bavi, pa u mom slučaju nije predstavljalo problem što sam tek sa 17 godina počela aktivno da treniram. Sve je počelo tako što je profesor na časovima fizičkog u Koceljevi prepoznao moj talenat i umeće i ubrzo me preporučio treneru Milanu Vuletiću. Kasnije sam prešla u „Mačvu“ kod Dragana Vukovića- seća se svojih početaka.
Iz „Mačve“ odlazi u Kovin gde ostaje tri sezone (2001-2003/4), a potom provodi jednu sezonu u Hemofarmu.
-Cilj koji sam sebi postavila u granicama Srbije sam uspela da ostvarim. U Vršcu sam bila jednu sezonu, osvojila sa njima i kup i prvenstvo. Nakon toga sam na polusezoni otišla u Željezničar u Sarajevu, gde sam igrala sezonu i po. U Izrael sam otišla sa 28 godina i tamo provela jednu polusezonu, jer su brzi i skočni igrači tamo uvek dobrodošli. Potom sam se vratila u Kovin, da im pomognem da izbore opstanak u ligi, pa putujem u Kipar sa istim ciljem, na završnici, kada obično zovu igrače sa strane da im pomognu. Posle toga odlazim ponovo u Kovin, odigrala sam tu sezonu i potom otišla u Partizan kod Marine Maljković, gde sam bila sezonu i po. Za mene je Partizan jači klub od svih inostranih u kojima sam igrala- ističe i dodaje da je put Nemačke otišla iz Partizana, nakon čega se ponovo vratila pod trenersku palicu Marine Maljković.
U Nemačkoj je igrala prvu ligu, a u ekipi je bilo šest igračica sa strane- Amerikanka, Meksikanka i četiri devojke sa našeg podneblja. I pored toga, boraveći na tom podneblju, potvrdila je uvreženo mišljenje da su Nemci hladan narod, a osećaj da ne pripada tamo nije je napuštao i brzo se vraća na polusezoni. Iz Partizana 2011. godine odlazi u OKK Šabac. U ovom trenutku, ne može a da ne razmišlja o tome da li je trebala više da rizikuje i možda duže ostane u Partizanu, ali ne zato što joj je, ističe, u matičnom klubu loše.
-Često se kaže: „Da mi je ova pamet, a deset godina manje, znala bih kako da postupim“. Smatram da sam uvek bila u pravo vreme na pravom mestu. Svi u nekom trenutku donesemo pogrešne odluke u životu, ali ja svoje prihvatam, jer su moje. Sebi zameram jedino što nisam malo više rizikovala. U životu ne treba uvek sve planirati, nekad je dobro i malo rizikovati. Naravno, meni je u Šapcu kao kod kuće, u svom klubu, ali možda je za moju karijeru bilo bolje da sam ostala malo duže u nekom drugom trenažnom procesu. S druge strane, možda je ovo jednostavno jedan krug koji se zatvara, pa je tako i prirodno bilo da svoju karijeru završim tamo gde sam i počela- podvlači i na pitanje gde se najbolje osećala, kaže da je i igrački i van terena za nju najprijatniji ambijent bilo Sarajevo i tamošnja raja.
Treninzi su, naravno, bili jednako naporni, a regionalna liga je iziskivala stalna putovanja. Osvojili su kup i bili prvaci u Bosni i Hercegovini i četvrti u ABA ligi, na završnom turniru. S druge strane, svaki sportista zna da profesionalizam podrazumeva odricanja.
-Ako se neko odluči da se bavi sportom, da bude posvećen tome, što znači i pre podne i popodne, vrlo malo vremena ima za bilo šta drugo. Treninzi su uglavnom naporni, potreban je odmor u međupauzi, a sportista mora da vodi uredan život, jer je profesionalizam sam po sebi surov. Nađemo nekad vremena da popijemo kafu posle treninga ili odemo na ručak i to je sve- iskrena je.
Kao starija i iskusnija, uvek je spremna da da savet mlađim saigračicama ako ga zatraže, mada podvlači da su i same svesne na čemu treba da rade da bi poboljšale svoj učinak na terenu.
-Pokušavam da na sve moguće načine devojakama dam do znanja da je ovaj period, sport, košarka, jedan od lepših i bezbrižnijih delova života, da ne znaju šta ih sve čeka kada se sve to završi i dođu neke druge životne okolnosti. Tih sat i po vremena kada si na terenu, ne razmišljaš ni o čemu, kad prođu sve te godine, tek slede pravi problemi. Podrazumeva se da, onog trenutka kad izađem na teren, sve negativne misli i svakodnevne brige ostavljam po strani- ističe i priznaje da je došlo vreme da se lagano povuče sa terena, a loptu prepusti drugima.
-Sport volim i uživam u košarci, ali sam prilično prezasićena i pokušaću da sebe maksimalno distanciram od sporta. Nemam nikakve ambicije da budem košarkaški trener, eventualno bih mogla da budem pomoćni trener ili da pomažem u radu kluba- kaže i ističe da je jedna od lepših strana sporta i prilika za sticanje prijatelja i lako sklapanje kontakata i novih poznanstava, zbog jačanja kolektivnog duha i timskog rada na terenu.
Pamti i teške trenutke, kada joj je na vrhuncu forme zdravstveno stanje dovelo u pitanje nastavak karijere, pa je pred odlazak u Hemofarm morala da napravi pauzu od šest meseci. Istovremeno, najdraža joj je upravo bila pobeda koju je u dresu Partizana postigla nad Hemofarmom 2010. godine.
Dok ne bude odlučila da sportsku opremu odloži na stranu i posveti se nekim drugim izazovima van terena, predstoji borba za opstanak u ligi. Za sada su na polovini tabele, ali utakmice na kojima treba da se dokažu tek slede.
-Svi treniramo sa željom da postignemo što bolji rezultat i nadam se da ćemo ove godine napraviti pomak ka gornjem delu tabele. Partizan nam je zamalo izmakao u Beogradu, izgubili smo sa pet razlike. Korać nas je takođe porazio u prestonici, ali se ne predajemo- priča Velisavljevićeva, koja je po struci mašinski tehničar, a završila je i dve godine za carinskog tehničara.
U selu Lojanice, gde i živi, po završetku sportske karijere, baviće se pčelarstvom, zanimanjem koje je, baš kao i košarka, nju pronašlo, sticajem okolnosti.
-Pre dve godine slučajno mi je došao roj pčela kući i okačio se na jelku u dvorištu. Treba pratiti znakove pored puta. Otišla sam kod komšije, od njega uzela košnicu i sada imam petnaest, sa tendencijom rasta. Koliko će biti meda, zavisi od vremenskih uslova, ali pčelarstvo me u svakom slučaju opušta. Koliko god neko mislio da su pčele te koje su agresivne, kad bi ljudi bili upola disciplinovani kao pčele, pitam se gde bi nam bio kraj. Komšija mi još uvek pomaže savetima, dok ne budem dostigla taj nivo da mogu sve sama- objašnjava, priznajući da iz sela nikad ne bi otišla u grad, jer, kako kaže, ne može da podnese smog.
Kad se uželi „betona“, sedne u auto i doveze se do kafića da popije kafu sa prijateljima, pa se vrati kući u Lojanice. Stoga joj je, zaključuje, neshvatljivo da neko beži iz sela u grad, jer ona svoj seoski mir ne bi dala ni za šta na svetu.
Dragana Dimitrijević