SUMRAK VATERPOLA ILI PREDSTAVA ZA NAIVNE?
Ono što se sinoć dogodilo na Gradskom bazenu u Šapcu, a još više van njega, nije bio vaterpolo. To je bila tragikomična predstava u kojoj su glavne uloge podelili oni koji sebe nazivaju „silom“, dok je istinski sport ostao da se davi u mutnoj vodi. Majstorica između VK „Šabac Eliksir“ i VK „Novi Beograd“ ostaće upamćena ne po lepoti igre, već po osećaju mučnine koji je ostavila kod svakog iskrenog ljubitelja ovog sporta.
Sve je delovalo kao loše režiran film. Dok su se igrači „Šapca“ lavovski borili protiv daleko bogatijeg rivala, kroz sudijske odluke probijao se zadah inženjeringa. Kako drugačije nazvati ovo nego – „namešteno“? Kako objasniti situacije u kojima se pravila prilagođavaju trenutnim potrebama favorita, dok se domaćinu „seku noge“ svaki put kada se približi rezultatskom egalu?
Iako je bio Đurđevdan, velika slava, Šapčani su još jednom dokazali zašto se ovaj grad s pravom naziva gradom sporta. Tribine su bile tesne da prime sve koji su došli da podrže svoje momke protiv veštački napumpanog projekta iz prestonice. Atmosfera je bila naelektrisana, ključala je od prkosa i lokalpatriotizma, dok je podrška „Čivijašima“ podsećala na najslavnije dane našeg vaterpola. Nažalost, ni ta sinergija publike i igrača nije mogla da pobedi „sistematski“ pristup onih koji ne smeju da izgube.
Od šoka do nade: Triler u tri čina
Ova majstorica bila je vrhunac serije koja je počela neočekivanim porazom Šapca na domaćem terenu (9:13). Tada su mnogi otpisali šabačke delfine, ali su oni u Beogradu, usred „neprijateljske“ teritorije, pokazali zube i slavili veliku pobedu (18:19, po izvođenju peteraca). Ta pobeda je donela nadu da se čuda ipak dešavaju i da milioni koje „ćaciji“ upumpavaju u svoj tim ne mogu kupiti srce i želju. Ipak, majstorica je pokazala da kad novac i moć zatrebaju, sportska pravila postaju samo mrtvo slovo na papiru. Kako drugačije nazvati ovo nego – namešteno?
Darko Đurović: Nesalomivi zid na golu
Ako je iko sinoć zaslužio da ponese epitet istinskog heroja, to je golman Šapca, Darko Đurović. Njegove odbrane u ključnim trenucima bile su gotovo nestvarne. Skidao je „zicere“, zaustavljao udarce koji su već viđeni u mreži i držao Šabac u igri čak i kada su sudijske odluke „sekle noge“ domaćinu. Đurović je bio simbol otpora – čovek koji je svojim rukama branio čast kluba od naleta favorizovanog protivnika. Pored njega, cela ekipa Šapca se borila iznad svojih mogućnosti, ostavljajući i poslednju kap znoja u bazenu.
Tenzije, policija i sumrak fer-pleja
Tenzija je tokom meča bila toliko visoka da je bazen u Šapcu u nekoliko navrata bio na ivici opšte tuče. Očigledna nepravda i pristrasnost izazvali su opravdan bes kod navijača, pa su policija i pojačano obezbeđenje morali da reaguju kako bi sprečili veće sukobe. Tužno je videti da se utakmica vaterpola završava pod prismotrom uniformi, ali to je slika i prilika stanja u kojem se naš sport nalazi.
Šapićev najveći pad
Najveći poraz ove večeri ipak nije doživeo VK „Šabac“ na semaforu. Najveći poraz doživeo je Aleksandar Šapić. Neverovatno je da čovek sa tako briljantnom karijerom, golgeter kojem se svet divio i koji je zadužio ovu naciju, dozvoli sebi da sve što je godinama gradio baci u vodu. Kako je moguće da legenda poput njega mirno posmatra kako sve propada zarad opstanka jednog veštačkog kluba?
Pustiti da srpski vaterpolo trune i da se utakmice rešavaju van bazena, samo da bi njegov tim došao do trofeja, greh je koji se ne zaboravlja. Svaka medalja koju je osvojio kao igrač sinoć je izbledela pred scenom u kojoj moć guši sportsku pravdu.
Ako je ovo put kojim srpski vaterpolo ide, onda nas uskoro neće biti na mapi. Jer kada legende zaćute, a interesi preuzmu bazen, sport prestaje da postoji. Ovo nije bila majstorica. Ovo je bio pogreb fer-pleja.
Šabac je sinoć izgubio meč, ali je pobedio kao grad. Vaterpolisti i publika su izašli uzdignute glave, dok je „Novi Beograd“ iz bazena izašao sa pobedom koja nema sjaj, već samo težak i mučan ukus kuhinje u kojoj je pripremljena.
Ipak, kada se stiša prašina kritike, mora se ostati profesionalan i priznati očigledno: „Novi Beograd“ poseduje ogroman kvalitet i potencijal koji je teško osporiti. To je ekipa sastavljena od vrhunskih pojedinaca, ali taj isti potencijal moraju naučiti da izraze na druge načine – kroz čistu igru, dominaciju na vodi i sportski duh, a ne kroz pritiske ili vansportske kalkulacije. Tek kada njihov kvalitet bude u potpunosti u službi viteštva, moći će da računaju na istinsko poštovanje javnosti i protivnika.
Upravo je ta borba za principe obeležila poslednje dane našeg vaterpola. Ostavka selektora Uroša Stevanovića, po svemu sudeći, direktna je posledica oštrih javnih istupa i prozivki od strane novog predsednika VSS-a, Slobodana Sora. Dok se sportski radnici poput Milana Glušca, odnedavno ambasadora EXPO-a („ćaci“ projekta), trude da nas predstave u najboljem svetlu, unutrašnji potresi podsećaju koliko je teško održati red u kući koja je decenijama građena na uspesima.
Situacija neodoljivo podseća na reči panonskog mornara, Đorđa Balaševića, koji je jednom prilikom izjavio da bi „mogao da promeni svet samo kad bi mu dali deset hiljada Duška Vujoševića“. Ta potreba za beskompromisnim borcima i ljudima od integriteta danas je veća nego ikad.
Ognjen Moračanin ne krije da je ostao veliki žal, ali ističe da se ekipa sada potpuno okreće utakmici za treće mesto protiv „Crvene zvezde“, gde opravdano nose ulogu favorita. Ipak, čak i ako pobede, ostaje gorak ukus zbog svega što se dešava iza kulisa. Zato je možda najbolje završiti rečima samog Duška Vujoševića:
„Može da se pogreši kakav je ko igrač, ili još lakše, kakav će igrač biti. Ali ne sme da se pogreši kakav je čovek.“
Uz još jedan Duletov citat: „Pravedno bi bilo da se pamte samo lepe stvari.“
Na kraju, ostaje nam da se nadamo da će kvalitet prevladati spletke, jer pobeda koja nije izvojevana viteški na vodi, nikada neće imati sjaj kakav ovaj sport zaslužuje.
Isidora Cvejić
