Još jedna prvina Šapca:
Tri drugara kao tri musketara – Dragoslav Mićić, Dragan Filipović i Branimir Lazić.
Od „Pačije“ i „Natine“ škole do današnjih dana iza njih je druženje, bivalo je i saradnje i zajedničkog rada, ali pre svega, iskreno poštovanje i nepomućeno prijateljstvo… Njemu u čast – Posebno veče
U tom duhu Bajagini „Moji drugovi“, „drugovi biseri“, „pesma za sva vremena“, bila je početak prelepe večeri u šabačkom „Caru“… Potom, „carstvo šabačkih pesama“ i „večnih melodija“ predivnih „Maratonaca“… A „druženje“ – „u dva čina“… Pre, i posle Braninog dolaska – kako Fića „najblažim izrazom“ reče – uvek je bio „vrdalama“, pa umesto u 19, razumeo da je početak sat kasnije…
– Ovo je za mene Posebno veče. Ne mogu da ga uporedim ni sa kojim trenucima (osim porodičnih), u kojima sam doživljavao radost, a bilo ih je uz nagrade, odlikovanja, ordene dobijene tokom novinarskog i života pesnika i pisca.
Poštovani prijatelji, drage kolege,
Pred vama su tri drugara, kao tri musketara od najranijih pačijih i školskih dana. Najpre su se zbližila dva Dragana – Dragan Filipović i Dragoslav Mićić, tj. moja malenkost, još od pačijeg uzrasta. Dragan i njegov brat Peca su “gakali” sa mojim bratom Acom i mojom danas suprugom Slavicom. Upoznao sam ih dolazeći sa majkom po moga brata Acu. Potom je Dragan privukao u svoju družinu, Branimira Lazića, popularnog Lazu. Od sedmog razreda osmogodišnje škole, u novo otvorenoj “Natinoj” školi, definitivno im se priključujem i ja.
Sada smo tu, pred vama, da sa vama obeležimo naše sedmo decenijsko poznanstvo, odavno preraslo u prijateljstvo. Da se podsetimo naših prvih zajedničkih koraka. I da našu radost i važnost podelimo sa vama.
Važnost zbog toga što je pravo i iskreno prijateljstvo nešto najbolje što se nekome može da dogodi, a još je bitnije što traje čitavoga života, evo, već sedamdeset godina. Dovoljno da jedan drugoga upoznamo kao sebe same, znajući kroz šta smo prošli, prihvatajući međusobne vrline i mane. Podržavali se da još više narastemo.
Kada god se sretnemo, slučajno ili namerno, uvek proturimo poneko sećanje na školske drugare, na nezaboravne, srećne, nepovratne, školske dane. U godinama, u kojima samo sada, raspitujemo se i za zdravstveni bilten.
Dragan je najtrofejniji novinar ne samo Šapca, već i šireg regiona. Najdraže priznanje mu je Orden za građansko dostojanstvo koji mu je dodelio Komitet za titule i ordene Ruske federacije. Iskazao se u televizijskom i pisanom novinarstvu, u književnosti. Pesme su mu u tri antologije srpske književnosti. Prevođen je na engleski, francuski i nemački jezik. Novinar je sa najdužim radnim stažom u “Glasu Podrinja”. Njegovo četrdeset i još koje leto u ovom glasilu je nedostižno budućim generacijama.
Branimir Brana Lazić, neuropsihijatar i sudski psihijatar, nevino okrivljen kao pesnik, kako sam sebe proceni, neprevaziđen je u igri rečima. Od jedne reči pravi slične ili nove dve-tri, katkad i koju više, koje se dodiruju, otvaraju nepoznat nam smisao, smislen za neko novo vreme.
I Dragan i Laza su zaposeli vidno mesto u mojoj autobiografiji “Od Velikog parka do Tanjuga”.
Kao da smo bili, u pisanom ili usmenom kazivanju, predodređeni da budemo prijatelji, birani prema samima sebi, svojim navikama, shvatanjima, razmišljanjima. Rasli smo odvojeno, a da se nismo rastajali. Iskreno se radovali uspesima onog drugog. Svaki Draganov i Lazin iskorak doživljavao sam kao sopstven. Shvatao ih i prihvatao takve kakvi jesu. Znam, i oni mene. Stari prijatelji su ogledalo nas samih, ponaosob.
Zar ovo nije dovoljno da nam ova dva pesnika, povodom nekog novog, jubilarnog susreta, u našem zalasku, pripreme pesmu pod naslovom “Veče školskih musketara”. Naravno, ne moramo čekati narednih 70 godina, može i dogodine.
Šabac, april, 2024. godine
Dragoslav Dragan Mićić
„Ovo je posebna posebnost“ – bile su reči pozdrava Dragana Filipovića. Prve reči dobrodošlice uputio je Obradu Koviću: „Mom prvom glavnom i odgovornom uredniku, nekome ko je ne samo moj novinarski učitelj, nego i Draganov, kao i drugih generacija novinara, a koji je i danas, u osamdeset šestoj godini, aktivan…“ Uz radost što su tu, poseban pozdrav, bio je za ljude koji su, poput Obrada, stigli iz Beograda, za Zoricu i Vlastu Bujišića, snahu i sina Vite Bujišića: „Obrad je bio moj i Draganov učitelj, a čika Vita je bio učitelj svih novinara Šapca. Od njega pa na ovamo se računa novinarstvo u Šapcu, od 1944. godine. Pri kraju života je napisao ni manje ni više dvadeset knjiga. Čika Vita je ikona novinarstva…“ Pozdravi su bili i za kolege, članove porodice, kumove, prijatelje, drage muzičare…
Dokaz sedamdesetogodišnjeg poznanstva i prijateljovanja bile su fotografije: polaznika šabačke Pačije škole na izletu u Banju Koviljaču u aprilu 1954, ona iz 1962. godine, na kojoj su oba Dragana i Brana, ispred „Natine“ škole, koju su u istom razredu završili, i „skorašnja“ – njih trojica u bašti Dragana Mićića…
U različitim pristupima o Draganima i Brani može se dugo, dugo pričati… U ovoj priči o prijateljstvu dugom 70 godina, u najkraćem…
Među političarima, privrednicima, kulturnim i sportskim poslenicima, ljudima od ugleda u ovoj sredini, a i među novinarima koji su perom i rečju ovekovečili Šabac, svakako je Dragoslav Dragan Ž. Mićić… U biografiji mu, kako je zapisao kolega Branko Jelić, piše da je profesor i ekonomista, novinar i publicista. Ali, iako su brojne delatnosti kojima se bavio i funkcije koje je imao, novinarstvo je bilo i ostalo njegova životna priča… A u „Zapisano, od Šapca i Mačve“, do „Od Velikog parka do Tanjuga“, smestili su se i: „Hipokrat na raspeću“, „Mićići od Čoruže“, „Dosećanja“, „Zorkino zlatno doba“, „202 Radio metropole“, „Tanjug javlja“, „Ribolovac – pecaroš“, „Bakin šporet“, „Vojnička pisma, dnevnik uspomena“, „Škola koju volimo“…
O prijateljstvu
***
Пријатељство се не бира, оно бива ко зна због чега, као љубав. (Меша Селимовић)
***
Међу пријатељима треба волети не само оне који жалосте наше несреће, него и
оне који нам не завиде на срећи. (Сократ)
***
Улога пријатеља је да буде уз вас кад грешите. Кад сте у праву, сви ће бити поред вас. (Марк Твен)
***
Не иди испред мене, могу д ате следим. Не иди иза мене, могу д ате не водим. Просто, иди поред мене И буди мој пријатељ. (Алберт Ками)
***
Пријатељ је најбоља имовина у животу. (Латинска пословица)
***
Ко пријатеља нађе, нашао је благо. (Нови завет)
***
Пријатељство је саставни део људске среће. (Волтер)
Deo sedmodecenijskog prijateljstva – Branimir Brana M.Lazić, neuropsihijatar i sudski psihijatar, kako je na njegovoj „Auri“ zapisano antipsihijatar nekodiranog čudoređa… Uz „Auru“, tu su i druge njegove knjige – „Slike“, „Dani“, „Put“, „Umobilje“, „Zlovid“, „Glas“, „Noćnik“, „Vrt“…
– Naše prijateljstvo traje godinama. I dobro je. Živi smo, što je uspeh. I uspeli smo da sačuvamo i mentalnu bistrinu u ovom okrutnom svetu u kome je od čoveka ostao samo oblik iza kojeg se krije monstrum. Ako se moćnici ne opamete /ova naša planeta će uskoro eksplodirati/ i postati tamna mrlja na okrvavljenom nebu./ Mi se nalazimo pred dverima apokalipse/ ali nas je poezija vazdigla/ i ja sam optimista…“ – bio je deo pozdrava Brane Lazića.
Dragan S. Filipović, šabački novinar i književnik, jedan od najnagrađivanijih novinara u ovom delu Srbije, u pisanim i elektronskim medijima, u poslednjih pola veka. Za radio priloge i emisije u Radio Beogradu i Radio Šapcu, gde je bio novinar – reporter, zamenik i glavni i odgovorni urednik, i za reportaže i emisije u TV Beograd. Bio je i pomoćnik direktora „Glasa Podrinja“, prvi urednik Dopisništva TV Beograd u Šapcu, zamenik urednika Dopisničke službe TV Beograd u Beogradu, urednik i voditelj emisija TV novosti i Regionalni dnevnik Drugog programa TV Beograd. Najviše je voleo da bude reporter… Podstaknut i pisanjem oca Stanoja, brojne knjige njegov su Zavet potomstvu, gde se izdvajaju trilogija Vojnikova breskva i Danilove oči (autor je blizu dvadeset i koautor šest knjiga). Autor je scenarija za 12 dokumentarnih filmova; prevođen je na engleski, francuski i nemački jezik… U ovoj priči o prijateljstvu, Dragan je bio inicijator okupljanja i druženja prijatelja sa prijateljima… „Za ovo veče, molim vas, hajde da se družimo, hajde da se radujemo, hajde, kako kolega moj, Ivan Glišić, u jednoj pesmi kaže: Hajde da ludujemo…“
Svi prisutni su dali svoj doprinos da veče, ovog 17. aprila, zaista bude posebno i za nezaborav… Izdvojiću moju, našu, šabačku Grlicu – Slavicu Mićić… Njoj i svima u čast bila je posveta „Šapčenku našem“, uz njen „Šapat Šapcu“: „Šapčenko je drug,/ naša priča i duša…/ I svako će imati kamenčić/ u mozaiku njegove večnosti./ Nek’ nam se pravi važan,/ i uvek bude prvi,/ bogat od nas,/ od naših želja, znanja i radosti… Šapčenko naš…“ „Ovo što ću da vam kažem, važi za sve ljude, na svim meridijanima, ali je poruka iz Šapca, sa ovog druženja“, bile su Slavičine reči, uz darivanje i kazivanje pesme „Kako znati“: „ Samo ljubav treba dati./ I ne možeš uvek znati/ kuda poći, kada stati?/ Svako u sebi,/ i dobro i pogrešno,/ kroz svoje srce će saznati. “ Kako za stolom Obrad Ković reče: „Život je pun reči. A tako jednostavnih. Dajte nam te jednostavne reči…“
Pod imenom „Maratonci“ Veče prijateljstva muzički uokvirili i obojili Dobrica Savić, Rade Đurić i Milenko Milivojević Džeger… I njihov izbor, i želje prisutnih, za istinsko uživanje… I nema ko nije zapevao, ili barem zapevušio… I baš kao u Bajaginoj pesmi s početka: „Da l’ je to sudbina / il’ ko zna šta li je / kad god se sretnemo/ uvek se zalije/ uvek se završi/ s nekom od naših pesama.“
„Da smo živi i zdravi još godina sto… U svim, u ovim vremenima čini se još više, prijatelji i druženja su nam lekoviti… A retka su ovakva prijateljstva poput dva Dragana i Brane – Trajuća i Nepomućena… Za moto svog druženja izabrali su reči Pabla Kuelja, pa neka to bude i poruka zapisa o jednom prelepom događaju u našem “Šapčenku”: “Pronaći prijatelja je MILOST/ Imati prijatelja je DAR/ Sačuvati prijatelja je VRLINA/ BITI PRIJATELJ JE ČAST.”
Deliće Večeri prijateljstva zabeležila: Ceca Ljubić
