Žene na selu – Mihailo Purić, bivši načelnik Mačvanskog okruga
Mihailo Purić, bivši načelnik Maćvanskog okruga, bio član Demokratske stranke od njenog osnivanja. Danas član ZZS-a i predsednik gradskog odbora u Loznici. Živi i radi u Banji Koviljači.
Žene danas, na selima, na primeru zapadne Srbije šaroliko žive, sve zavisi da li su zaposlene ili ne, u kakvom su domaćinstvu, koliko podrške imaju od drugih ukućana, koliko su same kadre da se uhvate u koštac sa onim što se od nje očekuje.
Danas se život na selu suočava sa brojnim izazovima poput siromaštva, nedovoljne razvijenosti, nedostatka adekvatne putne infrastrukture, kao i pristupa zdravstvenim ustanovama ali i sa pražnjenjem sela. Najčešće se radi o patrijahalnim sredinama gde su muškarci uglavnom vlasnici imovine, statistika kaže da su u 12% žene vlasnici kuća u kojima žive a u 16% su vlasnici zemlje na kojoj rade.
Najlagodnije, na selima, žive žene koje su zaposlene u gradovima, a u selima imaju kuću i, praktično, stanuju, uz brigu o eventualnoj bašti ili malom broju živine. Mnoge nemaju ni te obaveze, jer je za njih selo samo mesto pukog stanovanja. To, istina, važi za pripadnice nežnijeg pola u selima bližim gradu. Njihov život je sličan onom kako su žene živele, ranijih decenija u prigradskim delovima.
Žene na selu se suočavaju i sa lošim stanjem sela, koje polako nestaje, život žene na selu je daleko od idealnog jer rade teške fizičke poslove preko celog dana. Preko 60% žena koje žive na selu prema statističkim podacima vode se kao nezaposlene ili nisu nikada radile, nemaju socijalno, penzijsko i zdravstveno osiguranje. Njihov rad u porodici nije plaćen jer se podrazumeva da se brinu o deci, porodici i domaćinstvu kao redovnom poslu.
Nezaposlena žena je, danas, na pravim mukama, ili bolje rečeno, većina od njih. Čudno je, ali istinito da teret domaćinstva nosi više na sebi, nego što je to bilo pre pola veka i više. Jer, ako su deca na studijama, ili mala, a muževi rade, najčešće, po terenima dolazeći svake druge ili treće nedelje, posao, kako se to kaže u narodu, neće da čeka. Nema više podela na takozvane muške i ženske poslove. Pripadnica lepšeg pola mora da preuzme posao u njivi, i u bašti, i u voćnjaku, i u staji, i u toru, oboru, i živinarniku, plus su obaveze u kući i oko nje. Čak i one koje imaju novac da plate radnike, imaju problem, pošto su u selima, ovog dela Srbije, a slično je i u čitavoj Srbiji, retki seoski ljudi koji su spremni da rade za nadnicu. Oni koji nisu kadri da rade, žive od socijalne pomoći, ili pomoći ukućana, a oni koji su sposobni da zarade, rade bolje plaćene, uglavnom građevinske poslove, daleko od svog sela, zaseoka i sokaka. Glavni izvor prihoda žena na selu su skromne penzije ili socijalna primanja a veoma često su u potpunosti zavisne od muških članova porodice.
Žena za volanom traktora pa i kombajna, sa vilama u njivi, među stokom u stajama, sve je češća pojava. Za berbu maline, kupine i višnje žene su skoro nezamenljive. Ispada da bez njih, zaista nema posla koji ne mogu da rade. Mogu se videti kako rade i za mešalicama, kako nose ili vuku malter ili beton, savijaju gvožđe, gde se kuća ili neko drugo porodično zdanje radi.
Žene rade i u preostalim vodenicama na rekama i potocima, što je decenijama bio muški posao. Što je selo dalje od grada šansa da nikne neka fabrika, sve je manja. Svi bi da grade na glavnim pravcima a pre svega kraj auto-puta. Kao da su i pripadnice lepšeg pola krive što nisu rođene ili se bar udale za nekoga pored autoputa, kad već nisu pronašle izabranika u gradu.
Društveni život za žene, u selima, skoro da nema. Davno su ugašeni seoski domovi kulture. Tu su kafane i prodavnice, gde se okupljaju, ali muškarci, jer vlada uverenje, da to nije mesto za žene. Umorne od posla, silnih obaveza, često postaju umorne i od života, pa o zdravlju vode računa, najčešće kada im je loše ili kada ih vode u hitnu službu.
Sav život žena na selu danas, uglavnom, se svodi da se uradi što više da njene muke, sutra ne budu muke njene dece. Svaka od njih želi da se njeno dete preseli u grad da živi i da radi. Od svake od njih se može čuti da dobro znaju da u gradovima, danas, nije lako ali, bez obzira poručuju svojim najbližima kao neku vrstu zaveta: „Selo hvali a u gradu živi.“. Očigledno je da u selu nema napretka i opstanka bez mladih bračnih parova. Ništa ne znače njive, livade i pune staje ako nema mladih i puno dece.
Iskustva drugih zemalja govore da se ženama mora pomoći da bi ostale na selu, kroz razne podsticaje države i njenih institucija kao i lokalne samouprave oko udruživanje na selu radi boljeg života.
I kao što kaže jedna mlada žena iz Tekeriša: „Mnogo je lakše ženama u gradu, na selu nema kulturnih dešavanja i društvenog života, ali iskustvo koje sam stekla živeći na selu je neprocenjivo. Nedostatak je što za nas koji živimo od poljoprivrede nema godišnjeg odmora ni praznika, jer stoka mora da se hrani i poji svaki dan, ali su zato zdrav život i zdrava hrana velika prednost. Još kada bi se rad ljudi na selu više cenio bilo bi mnogo lakše.“
Vera Palinkaš