Dragi moji,
evo uđosmo nekako i u ovu 2016. godinu, svi sa nadama da će se ispuniti barem pola od onoga što su nam naši političari naobećavali. Ovo je izborna godina pa tako treba i shvatati ta njihova obećanja i zakletve koje nam daju svakodnevno, a sve u prilog tome da ćemo konačno bolje živeti… Mogao bih da potpišem sve ono što nam nude kao lepo upakovanu šarenicu, ali unapred znam da će malo toga biti ispunjeno… Zbog čega? Jednostavno zbog toga što se stvari moraju sagledavati realno. A realnost nam i nije tako ružičasta. Započeli smo pregovore o pristupanju Uniji u vreme kada se postavlja pitanje koliko će ta tvorevina uopšte postojati. Na stranu to što će samo pristupanje toj Zajednici biti skopčano sa nekim stvarima koje Srbija, objektivno, ne može da učini. Recimo, da prizna Kosovo i Metohiju. Ili, da pristupi NATO-u. Ili izmeni odnos prema Rusiji… Zato u ovom trenutku, treba tražiti da nas EU maksimalno finansijski potpomogne u tim njenim predpristupnim fondovima, dok ih još ima, jer taj novac se ne vraća… I u tom novcu treba tražiti šansu da se Srbija ekonomski oporavi, a to dalje znači da pokuša da uposli svoj narod… I tu je alfa i omega svega što se može učiniti u Srbiji u ovom času. Sve ostalo je zapravo van moći Srbije i njenih rukovodilaca, jer će se o sudbini Kosova i Metohije ipak odlučivati negde van Nemanjine 11 i Vlade Srbije… Zato, bojim se da će nam i nadalje, zapravo jedina realna nada, biti ona večna televizijska nada, Nada Macura…
Zvižduci predsedniku Srbije, ali i oni na pomen Premijera Srbije i gradonačelnika Grada na vodi, na svečanom otvaranju Vaterpolo prvenstva, pokazuju da u biračkom telu nije baš sve onako kako procenitelji u svojim naručenim anketama tvrde. Imaju li Naprednjaci 52% ili manje, svejedno, svakako da imaju najveći procenat u biračkom telu, i to je fakat… Zato mi nikako nije jasno to da Toma, ali i onaj manekenski Ministar sporta, onako reaguju na zvižduke. Politika je čudna delatnost, a plebs ili pučanstvo, svakako narod, su sudije na javnoj sceni, pa i zvižduk zvaničnicima još uvek ne znači presudu… daleko od toga, mada, svaki zvižduk ukazuje na to da sve nije samo med i mleko… naprotiv, nakupilo se gorčine…
Ne mogu da se otmem utisku da je naša stvarnost takva, da ni mi koji je živimo,nismo u stanju da je sagledamo na realan način. Televizije, novine, političari, starlete, krimosi svakih vrsta, sve je to galimatijas koji nas svakog dana u svakom pogledu ubija u zdrav mozak, a neke i bukvalno. Sve je nekakav rialiti cirkus u kojem se vrte jedni te isti likovi svakog dana, a koji bi da postanu značajniji i vredniji od naših sopstvenih, jednih jedinih života, nas i naših porodica… Sad su počeli da se bave i predviđanjima, postali su neka vrsta oficijelnih proroka, kao Nostradamus, ili ovaj naš Tarabić… mada mi sve više liče na onog nepostojećeg, Slobinog deda – Miloja… Dokle će to trajati…? Sve dok na ulicama naših gradova, a čini mi se ponajpre prestonice, ti proroci ne čuju realne zvižduke i povike UA… Kad glad i beda progovore, najjače se zviždi…
Ne znam da li ste primetili, ali kod nas postoji kao pravilo utvrđen scenario, da onaj koga smene sa nekog visokog i moćnog mesta, biva nagrađen mestom savetnika, svejedno koga, ali uvek nekog mnogo važnog… Direktora policije su smenili pre neki dan, i istog časa je postavljen na mesto savetnika Premijera… Onog bivšeg Ministra Baćevića, koji je imao fiks ideju da poveže Dunav i Egejsko more, postavili su na mesto Ambasadora u Kini… Ivan Mrkić,sada je savetnik predsednika, a bio je Ministar spoljnih poslova u prethodnoj Vladi… Bratislav Petković je bio savetnik predsednika, a pre toga Ministar za kulturu… Logika nameće sledeće pitanje: ako je taj i taj smenjen sa nekog „odgovornog“ mesta iz jasnih razloga, onda je van svake pameti da isti taj bilo koga savetuje, u pogledu bilo čega… imao je šansu, nije se pokazao… ne mora da savetuje prve ljude zemlje, može taj da radi i nešto sasvim drugo… Ali, da je to drugačije, mi ne bismo živeli u zemlji Srbiji, zar ne.???
Razumeo bih sve ovo, sama kada bi te jude plaćali oni koje ti tipovi savetuju…ali ne, njih mi plaćamo, i to svi, a to opterećuje sve nas… Ko pita nas o bilo čemu…? Pitaće nas na izborima… biće i takve prilike…
Dok ne dođe prilika da nas u državi nešto pitaju, pokušajte da mislite samo i isključivo svojom glavom, nikako glavama savetnika i onih koje savetuju, nikako glavama proroka, starleta i medijskih moćnika… “U se i u svoje kljuse“, što su govorili stari, mudri ljudi… i ne možete pogrešiti… nikako…
Sve Vas volim i pozdravljam…