U pozorištu smo svi kao velika porodica

Glumica Šabačkog pozorišta Kristina Pajkić za „Podrinske“

Kristina Pajkić, glumica Šabačkog pozorišta, na sceni je najpre načinila plesne, a potom i glumačke korake. Od šeste godine trenira latinoameričke standardne plesove i svoju prvu ulogu imala je u mjuziklu koju je organizovao njen plesni klub, svega godinu dana nakon što je počela da trenira. To je bilo njeno prvo pojavljivanje na sceni Šabačkog pozorišta, kada su je kao magnet privukle daske koje život znače. Čuvši na radiju za audiciju za „Veselo majmunče“ odlučila je da se prijavi i okuša sreću. I isplatilo se. Završila je glumu na Slobomir P Univerzitetu u Bijeljini u klasi profesora Juga Radivojevića i trenutno je na master studijama na Akademiji dramskih umetnosti u Tuzli, kod profesora Vlade Keroševića. Prva profesionalna predstava u kojoj se pojavila je bila u trećoj godini srednje škole „Ko se boji Virdžinije Vulf“, u kojoj igra alter ego glavne junakinje.

-Tu premijeru nikad neću zaboraviti. U zadnjoj sceni predstave suze su mi krenule od uzbuđenja. Taj trenutak mi je ostao u sećanju kao najlepši osećaj koji sam doživela kao dete, a opet svesna cele situacije. Posle fakulteta, prva profesionalna prestava je bila „Rable, vrlina, greh“ u režiji Vladimira Lazića. To je bilo divno iskustvo. Imala sam ulogu da sve kolege zagrejem, da ih malo razigram i smišljali smo zajedno koreografiju. Moram da priznam da mi svaki put kada izađem posle predstave da se poklonim, uvek nekako krenu suze, ali ih ja vraćam nazad. Aplauz sa druge strane pokrene mi adrenalin i emocije krenu same – počinje Kristina priču za „Podrinske“.

Čija ideja je bila da radiš koreografiju za „Tektoniku osećanja“?

Rediteljka Andrea Ada Lazić je došla na tu ideju, pošto je čula da se bavim plesom i da sam pre toga radila neke koreografije. Pročitala sam tekst, videla kako to izgleda na sceni i na osnovu toga smislila koreografiju uz muziku koju je ona želela. Pošto je koreografija na početku predstave, ona oslikava odnos glavnih likova kroz celu predstavu. To je otprilike kolaž njihovog odnosa od početka do kraja predstave.

Kako je bilo posmatrati predstavu iz ugla koreografa u odnosu na poziciju glumca?

Nije bilo teško, zato što već imam iskustvo kao trener. Doduše, drugačije je raditi sa glumcima, a drugačije sa običnim ljudima koji samo žele da se bave plesom. Treba, naravno, prilagoditi pokret glumcu i njegovim mogućnostima, ali opet, pošto sam već imala iskustvo te vrste, tim pre što su to moje kolege i znam kako funkcionišu, bilo je uživanje.

Da li je bilo treme u prvim predstavama ili si to odavno prevazišla, samim tim što si imala iskustvo u plesnim takmičenjima i javnim nastupima?

Moram da priznam da pred svaku predstavu imam određenu dozu pozitivne treme, a kada je nemam, onda se zapitam zašto je nema, šta se dešava. Međutim, mislim da je to u stvari adrenalin koji pokreće sve. Počeci mi nisu bili teški, jer je meni svaka predstava novo iskustvo i novo učenje zanata koje me iznova čini potpunom. Kad pogledam svoju prvu predstavu ovde pre tri godine i sad, primećujem veliku razliku. Kroz različite uloge sam sazrela i smatram da samo rad i kilometri hodanja, trčanja i skakanja po sceni, čine da budeš sve bolji i bolji.

Čiji saveti su ti najviše pomogli?

Ljubiša Barović i Vladimir Vasilić, koji mi je bio prvi učitelj glume, u sklopu „Veselog majmunčeta“ su me učili kako da se ponašam na sceni. Vremenom, kako sam krenula da radim pripravnički, pa onda iz godine u godinu, sve kolege su mi pomagale. Uvek pitam za savet i u kom pravcu da idem. Svi u pozorištu smo kao neka velika porodica. Kad krenemo da radimo predstavu, podrazumeva se međusobno pomaganje i ne mogu nikog od kolega posebno da izdvojim, jer smatram da su mi apsolutno svi pomagali u svakom trenutku ako imam neku nedoumicu.

Kako se kao mlad glumac izboriti za svoj prostor u vremenu hiperprodukcije glumaca?

Mislim da su rad, trud i strpljenje, u ovom, pa i u svakom drugom poslu, najbitniji. Od kako sam počela da radim svesna sam da je pet posto talenat, a sve ostalo rad i samo rad, od umnog do fizičkog, preko rada na filmu, do scene u pozorištu. Nemam definiciju za to kako se izboriti, ali moj način borbe je samo upornost, rad i trud. Kod mene sve ide stepenik po stepenik i smatram da je to možda čak i najbolji put. Neko ima više, neko manje sreće. Smatram da sam imala veliku sreću da sam po završetku studija odmah počela da radim, u odnosu na moje kolege koje, nažalost, ne rade ništa.

U predstavi „Dejstvo gama zraka na sablasne nevene“ si dete kakvo bi svaka majka poželela, ali u komplikovanim porodičnim odnosima. Kakvo iskustvo je za tebe bio rad na toj ulozi?

Rad na predstavi je bio fantastičan zato što sam imala pored sebe Sonju Milojević i Anetu Tomašević koje su fenomenalne i naravno, rediteljku Lilijanu Ivanović. Kada sam prvi put dobila tekst u ruke i pročitala ga, shvatila sam da je Matilda devojka koja jedina ima budućnost i jedina je svetla tačka u celoj toj porodici, bez obzira na okolnosti u kojima živi, da li je prihvaćena u društvu ili nije, tj. nije, jer je niko ne razume. Zato ona beži u svet nauke. Svako je u razredu imao nekog ko je u svom svetu, mi smo to zvali štreber, ali istražujući sam shvatila da to nije baš tako. Rad na toj ulozi mi je bio psihički težak, jer je trebalo dosta truda da bih doživela lik iznutra, proživela i pokazala njene emocije, a da to nije na sceni nevidljivo. Smatram da sam je nekako psihički doživela do kraja, jer svaki put posle predstave, kad se spusti zavesa i dođem u bife da se odmorim, nemam snage ništa da pričam. Toliko sam prazna i teško mi je, ali bez obzira na to, uživam na sceni. Rad na toj ulozi je bio jako zanimljiv, ali i iscrpljujuć u isto vreme.

U „Kidaj iz moje kuhinje“ imaš suprotnu, ali zanimljivu ulogu u kojoj si ratoborna, uverljiva kao mlada Albanka.

To je predstava u kojoj cela ekipa uživa, i iza kulisa i na sceni, i svaki put je toliko drugačije, što i jeste čar pozorišta. Nisam znala kako ću se snaći u toj ulozi zbog jezičke barijere, jer Ljubiša i ja pričamo na albanskom, tako da smo to nadomestili pokretima da izgleda smešnije, u čemu mi je on mnogo pomogao. Meni je posebno zanimljivo što me ljudi uopšte ne prepoznaju kad me vide privatno zbog te transformacije na sceni. Presrećna sam što su u ovih desetak igrajućih predstava apsolutno sve uloge različite i što nisu tipske, već igram raspon uloga od promiskuitetne žene u „Švejku“ do devojke naučnice. Zanimljivo je bilo raditi i sa Lukačem zato što vam on daje potpunu slobodu i na osnovu vaše improvizacije „fiksirate“ ulogu.

Pojavljuješ se u spotu Tabu benda, serijalu „Džejms Bond je Srbin“… Da li su ti draže televizijske ili pozorišne uloge?

Nemam veliko iskustvo pred kamerama, nažalost. Spot sam radila sa Strahinjom i za mene je to bilo novo, drugačije iskustvo, ali i zadatak koji jednostavno dobiješ i ispuniš ga. U „Džejms Bond je Srbin“ radila sam sa sjajnom ekipom koja mi je mnogo pomogla i tad sam u suštini shvatila da rad na filmu ne bih mogla da razdvojim od pozorišnog rada. Opet, s druge strane, pozorište je živa reč, svaki put je drugačije i to je meni fascinantno. Kolega Danijel Kovačević, koji je imao sa mnom scene u „Džejms Bondu“, mi je dosta pomogao na početku i posle je sve išlo lagano. Volela bih da radim i filmove, i reklame, ali „o tom potom“.

Nedavno su ponovo izvedeni  „Hajduci“?

Obožavam tu predstavu. Rad na njoj je bio jako zanimljiv, posebno što sam probe radila na štakama, jer mi je noga bila u longeti. Skinula sam zavoj, Vlada me pozvao i jedva sam dočekala da izađem iz kuće i ponovo zaigram na sceni. Radim sa mladom muškom ekipom, a i na fakultetu sam više radila sa muškarcima nego sa ženama. U toj predstavi se toliko ismejem i zaista uživam sa Strahinjom na sceni u svakom trenutku.

Jesu li audicije stresne za glumce?

U početku su zaista bile stresne. Za nekoga ko je završio fakultet, u prvom trenutku se čini neprihvatljivim da mora svoj kvalitet svaki put iznova da dokazuje. Kako vreme odmiče i idem na što više kastinga, sve je lakše, čak mi je zanimljivo. Želja mi je da upoznam što više ljudi i sa njima radim. Toliko sam srećna što sam završila studije baš u Bijeljini, što sad studiram u Tuzli, što sam upoznala nove predivne ljude. Svako novo iskustvo i novi ljudi su meni bogatstvo u ovom poslu, jer od svakog naučim nešto novo.

Koliko je audicija na kojima su uloge unapred dodeljene?

Bilo je i toga, ali dešava se i da ne bude tako, da izaberu na osnovu kastinga i pozovu. Ja obično imam tu sreću da se zateknem u ekipi gde su svi dobro raspoloženi, opušteni i zrače pozitivnom energijom.

D.Dimitrijević