ŠABAČKI HILANDARCI (2)
Onako kako nam je preporučio Hilandar, Panagijom u 8.35 smo iz luke Jerisosa isplovili za Svetu Goru. Tačno posle pedeset minuta plovidbe iskrcali smo se u hilandarskoj luci Hrusiji i kročili na istočnu stranu trećeg prsta Halkidikija – Atos. Potom još nekoliko minuta vožnje minibusom, kroz Svino polje, i došli smo do vrata manastira. Kao uvek, u gostoprimnici smo srdačno primljeni i smešteni u konake. Slobodno vreme, do poslepodnevne službe u 17 časova kreiramo sami, najpre posetom portarnici gde ostavljamo poklone i priloge za manastir, potom knjižari, i biblioteci, vinskim podrumima i novim renoviranim konacima. Penjanje na pirg Svetog Savesmo ostavili za drugi dan. U biblioteci nas na razgovor ljubazno prima otac Milutin, hilandarski bibliotekar.
Nekoliko časova do zvuka i poziva klepala monasima i hodočasnicima na poslepodnevno bogosluženje i molitvu nije malo vremena. A kako mesta umoru ovde nema, ništa lepše ne možemo učiniti do hodom (se) častiti niz Savino polje, makadamskim putem do mora, Hrusije i hrama Svetog Vasilija Velikog. Poseban je doživljaj pešačiti kroz hilandarsko imanje, okruženo maslinjacima, čempresima, voćnjacima, vinogradima… Na ovom putu se nalazi nekoliko izuzetno vrednih istorijskih svedoka važnih događaja ne samo hilandarske već i istorije srpskog naroda. Evo nekih.
Tu je česma Aleksandra Obrenovića, koju kao uspomenu na susret sa kraljem podiže arhimandrit Vasilije. Samo je kralj Aleksandar od Obrenovića po povratku iz Atine sa Olimpijade (prve moderne, 1896), posetio manastir, finansijski ga pomogao, otkupio dugove i zasadio maslinu. U znak zahvalnosti hilandarski monasi su kralju poklonili „Miroslavljevo jevanđelje“, naravno znamo i to, bez 166-og izrezanog lista.
Nedaleko, na ovom putu, nalazi se i „Krst Cara Dušana“, spomen obeležje na jedan drugi susret, Cara Dušana sa hilandarskim bratstvom. Kada je Srbijom 1347. zavladala kuga, Car Dušan Silni se sa sinom Urošem i caricom Jelenom skloni na Svetu Goru. U blizini ovog mesta Car je zasadio maslinu, koja je prema predanju danas najstarije drvo na Svetoj Gori i koja nosi naziv „Maslina cara Dušana“. Ipak, neka svedočanstva govore, da na Atosu postoje masline koje pamte Aleksandra Makedonskog pa i Hristovo vreme.
Krajem 19. veka je na hilandarskom imanju bilo oko 200 000 maslina. Maslina je ovde jedna od najplemenitijih vrsta drveta. Po predanju ovo drvo je dar boginje Atine antičkim narodima za dobra dela koja su činili prema tadašnjim božanstvima. Prema Grcima, ona je majka jer daje ne samo jestiv plod i plemenito i lekovito ulje, već i drvo koje se može koristiti za gradnju i za rezbarenje malih krstova, što monasi i čine. Nažalost, danas, zbog smanjenog broja monaha, zapušten je i smanjen broj stabala masline na hilandarskom imanju. Po najvažnijoj hilandarskoj maslini cara Dušana, vidimo da masline odolevaju vekovima, a mi smrtnici, ne možemo ni danima. Još kažu, maslinove graničice su simbol mira, pa ipak to ne znači da su miroljubive države (primer su SAD) koje na svom grbu imaju maslinove grančice.
Pred Esfigmenom
Mnogo ovde ima čuda i mnogo pitanja. Da li je sve baš tako kako izgeda da jeste? I gde se to krije prava vera i istina? Elem, tako smo se, pričajući legende koje znamo o manastiru Hilandaru, svetogorskom bratstvu, srpskoj, ruskoj i vizantijskoj istoriji, nogu pred nogu, po avgustovskom suncu, našli pred kapijom najbližeg svetogorskog manastira našem Hilandaru, pred kapijom Esfigmena. Pred nama je bila još jedna legenda i čudo.
Pred polazak na Svetu Goru, ovih avgustovskih dana smo čitali u štampi, a evo ništa novo i posle našeg povratka, da grčke vlasti i policija, ne prvi put, žele na silu iseliti zilote, monahe ovog manastira sa Svete Gore. Poznato nam je njihovo neslaganje sa Carigradskom – Vaseljenskom patrijaršijom i antiekumenski stav, svakoga papu anatemišu, zbog čega ovo bratstvo trpi pritisak i sankcije svih evropskih i državnih fondova. Njihova deviza i moto je ORTODOKSIJA I TANATOS, što znači „Pravoslavlje ili smrt“. Crna zastava i platno razapeto na zidu manastira na kojem je ispisana ova zakletva vidljivi su sa daljine. Monasi ovog manastira neguju pravi podvižnički način života, po pravilima iz palestinske pustinje, odbacujući vrednosti Zapada, zbog čega su za njih remetilački faktor. Ovde je oduvek bilo Srba, oni su uvek pomagali Esfigmen, setimo se samo Đurđa i ostalih Brankovića sve do majke Angeline. Srbi su ovde uvek bili lepo dočekani, uostalom najbolje se slažu sa Hilandarcima. Pomislišmo, eto motiva da im i mi pružimo podršku kada je to najteže, kada su pod velikim pritiskom.
Kada se na kraju našeg puta, iza blago odškrinutih teških manastirskih vrata u crnoj rizi pojavio jedan monah, reče nam na nekoj mešavini grčko-srpsko-ruskog jezika (?) da malo pričekamo, verovatno boljeg poznavaoca našeg jezika. I nedugo zatim se opet na vratima pojavi drugi zilot. Prilično ljubazan, monaški ispijenog blagog lica i osmeha nam poželi dobrodošlicu, uz jedno pitanje: da li smo vakcinisani protiv korone? Na Svetoj Gori se ne sme lagati i nas nekoliko odgovori potvdno. I to još pre tri godine, kada smo u vremenima epidemije korona virusa dolazili na Atos, prošli smo dvostruko testiranje brzim testovima na koronu, morali smo se vakcinisati da bismo putovali preko tri južne granice. Sada je to vreme iza nas, niko nam više ne traži potvrde o vakcini. Eh, nismo znali, ovde nije bitno da se vakcinišete, već da to ne uradite. Ziloti su nam ispred vrata manastira izneli hladno pivo i sokove koje ovde sami prave, prodali majice sa natpisom Ortodoksija i tanatos, … Samo jedan naš brat, koji malo zaosta iza nas, i koji se na kapiji manastira pojavi sa nekoliko minuta zakašnjenja, i koji negativno odgovori na zilotsko pitanje, prođe kraz manastirska vrata. Nije nam ostalo ništa drugo nego da se u hladu vinove loze ispod dozrelih grozdova, osvežimo dobrim zilotskim pivom. Još kada sam u blizini na jednom starijem manastirskom vozilu video W, mom čuđenju nije bilo kraja. O tempora, o mores! Kasnije nam u povratku ka Hilandaru, preobučen u crnu zilotsku majicu naš brat ispriča kako je dočekan u Esfigmenu.
Tekst i foto: Veroljub Ilić
