Kome zakon leži u topuzu…
Kako „Podrinske“ saznaju, zbog neispunjenja zakonskih obaveza, radnici tri šabačke kulturne ustanove tužili su Grad Šabac zbog neisplaćenih putnih troškova. Jer, ispostavilo se, ono što važi za sve druge radnike u javnim ustanovama ne važi i za radnike koji rade u kulturi.
Na osnovu člana 118. Zakona o radu „Službeni glasnik RS“, br. 24/2005,..75/2014, 13/2017, 113/2017 i 95/2018 – autentično tumačenje, predviđeno je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju.
Na osnovu člana 28. Posebnog kolektivnog ugovora za ustanove kulture „Službeni glasnik RS“, br. 142/2018 zaposleni ima pravo na nadoknadu za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene mesečne prevozne karte u javnom saobraćaju.
Tako kaže zakon. Poštujući ga, Grad Šabac je 2018. godine krenuo sa isplatom putnih troškova u gotovo svim javnim preduzećima i ustanovama. Iz nekog razloga, izuzeti su bili zaposleni u šabačkim ustanovama kulture. Pošto su saznali da se zakon sprovodi delimično, zaposleni u Narodnom muzeju u Šapcu, Biblioteci šabačkoj i Kulturnom centru su pokušali na sve načine da otkriju zašto je tako. Čak su poslali i zvanične dopise nadležnima uz molbu da se već pomenuti zakon primenjuje i u njihovom slučaju, jer ne postiji ni jedan jedini razlog da se postupa drugačije. Zamislite vi taj apsurd – moliti nadležne da poštuju zakon! Zbilja su čudni ti ljudi zaposleni u šabačkim ustanovama kulture!
Pošto se niko od nadležnih nije udostojio ni da im, kako domaće vaspitanje, red i kultura nalažu, odgovori i pošto su do njih dolazile „nezvanične informacije“ da sačekaju jedan, pa drugi rebalans budžeta, šabački „kulturnjaci“ su rešili da pravdu potraže na sudu. Za sve to vreme, zaposleni u Gradskoj upravi, Infrastrukturi i ostalim javnim preduzećima, redovno, svakog meseca, dobijaju nadoknadu za putne troškove.
Tu nije kraj. Pošto je stvar i više nego jasna, očekivalo se da će suđenje kratko trajati, ali ne! Umesto presude, jer je evidentno da je došlo do kršenja zakona, zaposlene u šabačkim ustanovama kulture je sačekalo utvrđivanje činjenica, veštačenje, kako god… Moraju da dokazuju gde žive, koliko je to stanica do radnog mesta… Za to vreme, zaposleni u Gradskoj upravi, Infrastrukturi i ostalim javnim preduzećima, redovno, svakog meseca, dobijaju nadoknadu za putne troškove. Bez ikakvih dokaza, veštačenja…
Ovo je najbolji primer odnosa koji aktuelna, ali i prošla, gradska vlast imaju prema zaposlenima u ustanovama kulture. Možda bi bilo interesantno da se neko pozabavi zašto je to tako. Šapčani već uveliko komentarišu ovu nepravdu, tačnije – ovo kršenje zakona! Predstavnici grada, kada to prilika nalaže, ističu koliko su ponosni na aktivnosti šabačkih kulturnih radnika. I svi ućutaše kada su isti ti ljudi izuzeti od zakona! Čak se i naljutiše što su pravdu potražili na sudu! Poradiše na tome da proces traje što duže! A za to vreme, zaposleni u Gradskoj upravi, Infrastrukturi i ostalim javnim preduzećima, redovno, svakog meseca, dobijaju nadoknadu za putne troškove.
I, tako, u toku je sudski proces u kojem radnici Muzeja, Biblioteke i Kulturnog centra treba da dokažu nešto što niko drugi ne mora. A sve to ostavlja ružnu sliku i gorak ukus a i potvrđuje priču da „kultura nikom ne treba“. Osim kad…
A „prva varoš Srbije“, grad Jevrema, Luke, Vinavera i naših potomaka tone sve dublje i dublje… u kulturni, moralni i sakojaki drugi mrak.
I.K.