Novinari na meti režima
Ove godine udvostručen je broj pretnji a učetvorustrečen broj fizičkih napada na novinare u Srbiji. To je više od stotinu nasrtaja, pre svega, na novinare slobodnih medija koje se drže profesije i Kodeksa, a reagovanje nadležnih gotovo nikakvo. U poslednje vreme izrazito brutalne bile su pretnje upućene Dušanu Petričiću i Vuku Cvijiću iz „Radara“, Marku Vidojkoviću i Nenadu Kulačinu, kolumnistima „Danasa“ i voditeljima podkasta DLZ, ali i brojnim drugim medijskim poslenicima.
Primera radi za sudinicu nije bila pretnja što je gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić „obznanio“ da će Vidojkoviću i Kulačinu „srce iščupati“, ili kada je direktor „Srpskog telegrafa“ Milan Lađević pesnicom udario Vuka Cvijića u centru Beograda, a da ni ukor nije dobio. Uz nonšalantan odnos policije, tužilaštava i sudova jasno je da će malo šta se promeniti jer je takav odnos vlasti za koju su profesionalni novinari protivnici i koje ne bi trebalo štititi kao svugde u svetu.
Naravno, i sve građane trebalo bi da policija i pravosuđe štiti, ali, opet, ovo je Srbija u bezakonju gde se štite svakojaki kriminalci, a pogotovo ljudi iz vlasti ogrezli u korupciji. U takvom sistemu i praksi jedina odbrana je javnost, i na taj način uperiti reflektore istine u počinioce. U ovoj Srbiji se ne kažnjavaju ni ubistva novinara, kao što je to bilo ubistvo Dade Vujasinović, kasnije Slavka Ćuruvije gde je neupitna uloga tajne policije, a ni istraga ubistva Milana Pantića, uprkos indicijama, nije makla dakle od početka.
Za razliku od uređenih država gde su novinari nosioci demokratije, svest i savest društva, ovde služe za odstrel i potkosur. Takvoj klimi pogoduju besomučni napada koji kreću od vrha države, kao da nije bilo dosta jedno mučno doba kada je ministar informisanja bio Aleksandar Vučić. On nastavlja unižavanje, blaćenje, targetiranje onih novinara koji mu ne povlađuju i ne pristaju da budu držači mikrofona. Uostalom, na prste jedne ruke mogu se izbrojati intervjui koje je dao slobodnim medijima.
Tako je to bilo za jednu televiziju kada su mu Veljko Lalić i Milan Ćulibrk postavljali pitanja koje je Vučić, naravno, prevodio kako mu se svidi, ili kod Brankice Stanković gde se predsednik zdušno svađao, a u intervjuju NIN-u, zadnjeg koga je potpisao Ćulibrk, predsednik nije priznavao ni cifre ni ekonomske zakonitosti. U brojnim omalovažavanjima na tzv. konferencijama predsednik priča šta mu se svidi, i naravno nema validnog odgovora, a što je u interesu javnosti.
Međutim, nа nеdavnoj konferenciji za novinare Mladen Savatović, reporter N1, jasno je pitao o sudbini ministra Selakovića, gde je predsednik umesto odgovora vređao novinara, pričajući o roditeljskom vaspitanju. I koristio, što je uobičajeno ali neprimereno za jednog predsednika ali i ostale visoke funkcionere u javnom prostoru, vulgarni i uličarski rečnik. Za razliku od ranijih neprijatnih iskustava, Savatović je odlučio da tuži predsednika za vređanje. Bilo bi dobro da se i predsednik pojavi na sudu, kao dokaz da je zakon isti za sve kao i u davna vremena Dušanovog zakonika, ali je to teško očekivati od takve ličnosti. Bio je jedan sličan primer kada je šabački konobar Zoran Gvozdenović Rendža tužio Miloševića 2000. godine za uvredu. Tada je predsedik SR Jugoslavije optužio opoziciju da su janičari, a Gvozdenović je tražio da se to dokaže jer su janičari obrezivani. Slučaj je dospeo do Četvrog osnovnog suda u Beogradu, ali je onda na volšeban način nestao.
D.Eraković