Srpski Vidovdani
Nema poznatijeg a za mnoge ni značajnijeg srpskog praznika od Vidovdana. Istorijskim usudom a potonjim predanjem bitka na Kosovu izjednačena je sa Vidovdanom, ali se mnogo šta mitologizira.
Elem, Kosovsku bitku po tadašnjim feudalnim pravilima ne treba uzimati kao poraz koji će dati smer celom vekovnom ropstvu pod Turcima. Nije Srbija tad direktno pala pod Tursko carstvo, ali je bila vazal, kao tada što su bile mnoge evropske države.
Tako su: najveći srpski junak Marko Kraljević, barem po narodnim pesmama, poginuo u bici sa hrišćanima na Rovinama, a Lazarev sin, Stefan, uzeo je vidnog učešća u bici sa hrišćanskom vojskom kod Nikopolja. Zajedno sa sultanom Bajazitom izgubio je bitku kod Angore protiv Mongola, ali su Stefan Lazarević i njegovi vitezovi uz puno uvažavanje njihovog junaštva, sa oružjem, oslobođeni, dok je Bajazit skončao u kavezu.
No, kao što je bilo na obeležavanju šest vekova od ove bitke, na Gazimestanu, tadašnji predsednik Srbije Slobodan Milošević pred oko milion Srba, kako kazuju meidji, obećao neke nove bitke. I došle su, ali i porazi. On sam isporučen je Haškom tribunalu, kao optuženi za ratne zločine, na Vidovdan 2001. godine, a da nije dočekao kraj suđenja.
Ostalo je poznato: Jugoslavija se raspala, a ovih dana ponovo je veoma aktuelno Kosovo, doduše kao nezavisna država. I pred NATO bombardovanje bilo je jasno da sto hiljada vojnika i policajaca na Kosovu ne mogu ga vratiti pod okrilje Srbije. Jeste da se državni vrh Srbije upinje da barem severni deo Kosova ima poseban status, barem kao Zajednica srpskih opština, ali faktički i pravno Srbija nema više državne ingerencije na tom delu nekadašnje južne srpske pokrajine. Bili su brojni sporazumi, najaktuelniji onaj Briselski i Ohridski, ali nema više srpskih policajaca u organima reda, sudija i tužilaca u pravosudnim organima, a vrlo je upitno ne sprema li se neki novi izgon Srba.
Nešto što je bilo 1690. godine, velika seoba Srbalja gde je praktično ova teritorija ostavljena Albancima. Ako ima manje istorije onda sledi više mitomanije. Tobož rukovodstva Srbije i Kosova usmerena su na članstvo u Evropsku uniju, dobila punu potporu za to, ali su metodi ostali starinski.
Ako su već Nemačka i Francuska izmirene koje su ratovale vekovima, u Evropskoj uniji dobili nešto što je garant boljeg života i prosperiteta, nekako anahrano deluju nadgornjavanja za sopstveni nacionalizam, ali u kom najviše gubi narod, koji bi opet trebalo da bude na višem političkom stupnju, odnosno da građani imaju suverenitet.
Brzo se menjaju uslovi u svetu, ali, za sada nema boljeg kišobrana za istinski napredak, vladavinu prava i sloboda od Evropske unije. Pitanje je samo ko to hoće da shvati.
Onaj drugi Vidovdan, životni, đaci slave kao dan kada završavaju školsku godinu i dobijaju ocene. A to je mnogo važnije i lepše od zaslepljenosti nasleđem vekova.
D.Eraković