Prva slika
Hodam šabačkim ulicama, lagano, šetam se.
Nailazim na novootvorenu kinesku robnu kuću, ispred koje je izloženo ponešto od onoga što se tu može kupiti. Najviše je dečijih igračaka. Dečak, koji se drži majci za ruku, zastaje i zagleda šarene igračke, poželeo je da mu majka kupi plastičnu trubicu. Posle kraćeg razgovora sa kineskim prodavcem, dobio je željeni poklon. Nastavljamo šetnju, čuje se trubica zadovoljnog dečaka. A i mama je zadovoljna, trubica je jeftina, izdržaće i majka i trubica, po principu, koliko para toliko i muzike.
Druga slika
Uvek sam govorio đacima da se, ako me istinski poštuju, potrude da me ne ljute i ne primoravaju da činim ono što mi ne prija. To znači da urade dobro pismene provere, pošto ja ne volim da pišem slabe ocene ili nekakve tužne dvojke. Ulazim u učionicu sa svežnjem pregledanih pisanih zadataka i predlažem da ga odmah spustim u kantu za smeće, pa da pismeni radimo ponovo. Konsenzusom dobijam odobrenje, što potvrđuje da sam opravdano nezadovoljan.
Između ostalog, govorim im kako će jednoga dana, sa takvim znanjem, moći samo da prave kineske plastične trubice.
Treća slika
Čujem se, nedavno, sa svojim bivšim učenikom, sada profesorom u jednoj od beogradskih gimnazija. Za razliku od mene, direktni je svedok burnih dešavanja vezanih za prosvetu. I pored toga što je maksimalno angažovan da se to ne dogodi, kaže mi, izgleda da će se obistiniti ono moje. Koje, pitam ja. Da ćemo jednoga dana samo praviti kineske trubice. Već sam to davno zaboravio.
Naravno, današnjoj Srbiji možda jedino moćno oružje u borbi protiv onih koji nam ne žele dobro, je valjana i zdrava prosveta. A ona, čini se, trenutno, nečijim inatom, putuje u kontra smeru. Uništimo li prosvetu, izvesno uništavamo i suštinsku državnost. Tada je samo formalna, postajemo nečija kolonija, jeftina radna snaga.
Četvrta, završna slika
Ljudi uvek vole da vreme potvrdi kako su oni, ono jednom, bili u pravu.
Ne, pokušavam da poverujem, želim iz sve snage, molim se Bogu da nisam bio u pravu.
