Rijaliti Srbija
Eureka! Evropski obaveštajci (čitaj:špijuni) otkrili su toplu vodu u bojleru tj. strašnu tajnu dugo skrivanu od očiju i ušiju javnosti kako domaće tako i one tamo negde : firer ovdašnji, pod kodnim imenom Aca Srbin, namerava da i dalje sedi na (najmanje) dve stolice, ni tamo ni ‘vamo, malo na Istok, dakle Rusija naša dežela, malo na Zapad (Berlin, Brisel, Vašington) i da balansira tako do sudnjeg dana i da zna da mu ne može niko ništa jer je u dilu (političkom i finansijskom) i sa jednima i sa drugima, umiljato jagnje koje (najmanje) dve majke sisa pa neka ide život i Treći svetski rat (dobrodošao kao kec na deset) koji je uveliko u toku iako nije zvanično obnarodovan, dakle sve ono što nismo znali i o čemu stvarno nismo imali pojma. A-ha. Ali još zanimljivije otkriće čudesnih evropskih tajnih agenata je da u srpskoj opoziciji (širem auditorijumu poznatoj i kao „društvo mrtvih pesnika“) postoje tzv. trojanski konji koji pomenutim divnim stvorenjima sreću kvare i razjedinjuju je tako lepo udruženu (kao rogovi u vreći), jedinstvenu (u glupim potezima) i nesposobnu za bilo šta smisleno a kamoli za pobedu na nekim izborima ili kako i šta već i konačno-osvajanje vlasti. U prvi plan kao „konj“ broj jedan isturen je Dragan Đilas, predsednik Stranke slobode i pravde, bivši predsednik Demokratske stranke, bivši gradonačelnik glavnog nam grada Beograda, tajkun i Vučićev najnoviji „kec iz rukava“ u budućnosti koja je već počela a za njim kaskaju „konji“ sa takozvane desne, patriotske, rusofilske, strane kao što su Zavetnici, Dveri i NADA (DSS i „kraljevići“) a kud se dede Vuk Jeremić-nemamo pojma. Za sve njih se opravdano sumnja da su finansirani od strane naprednjačkog režima uz svu moguću logističku, medijsku i svaku drugu podršku što takođe nismo ni slutili ni sanjali u najružnijim snovima dok smo ih gledali i slušali kako trabunjaju o nekoj Srbiji iz 19. veka koja nije ni postojala kao ni ona „srednjevekovna“-sve same legende i mitovi, na televizijama sa nacionalnom pokrivenošću, Milica Zavetnica, Boškić i Miloš „mali Koštinica“ Jovanović širili su ljubav prema „majčici Rusiji“ kao da im je Putin rod najrođeniji a nesretna ukrajinska deca koja ginu pod ruskim bombama kopilad za koje ih nimalo nije briga i nogama i rukama (i pretnjom masovnim protestima) odbacivali i samu pomisao na sankcije agresoru koga obožavaju. Može Đilas do mile volje da se pere i ispira od toga da nije Vučićev igrač ali njegov odlazak kod Gospodara onomad i dogovaranje oko ponavljanja beogradskih izbora jer je k’o fol rezultat bio nerešen a aktuelni izbori nisu bili formalno okončani je jasno kao dan pokazao (valjda je moralo tako?) da je saradnja sa „neprijateljem“ moguća i poželjna i napravio je haos u opozicionim redovima (što je, verovatno, i bio cilj te šarade). To je ono što je bilo javno a šta su se tajno, iza zatvorenih vrata, domunđavali to ćemo (opet verovatno) saznati u sledećoj sezoni ovog političko-patološkog serijala (umal’ ne napisah kupleraja). „Patriotske“, desničarske, nacoške, face odbacile se promptno i sa indignacijom optužbe da rade za vlast i da su „trojanski konji“ opozicionog tabora. Trojanski konj jeste u svoje vreme bio pojam prevare u velikom stilu od strane lukavog majstora Odiseja ali ovde je isuviše očigledan i prepoznatljiv rukopis stare-dobre Službe i u njihovom stvaranju i u delovanju jer golim okom je vidljivo da ovi „opozicionari“ danas glume ono što su Šešeljevi radikali predstavljali juče : strašilo za Evropu i SAD, kao eto ko je alternativa aktuelnoj vlasti razbojnika i šefa mafije AV-a, bau-bau, baš su strašni, ružni, prljavi, zli i nazadni i zato smo mi naprednjaci i naš Vođa jedini garant mira i stabilnosti u državi i regionu, nemojte nas dirati dok lažemo i krademo kao da sutra ne postoji i uništavamo sve pred sobom u zemlji Srbiji kao skakavci, neka nas ovde još godina sto na vlasti i sve tako glupo i gluplje ali ako je vršilo posao ranije nema razloga da i u ovo nevreme koje je zahvatilo ceo svet bude drugačije. Najblesavije u celoj ovoj špijunskoj priči je to što je Vučić zdušno branio u svojim svakodnevnim nastupima opozicionare od navoda u izveštajima evropskih džemsbondova, kao nisu oni takvi, ne bi oni nikad sarađivali sa njim i njegovom ekipom, oni se iskreno zalažu za… jebi ga, za nešto što nije ovo za šta se zalaže On, i ne, ne plaćamo ih iz državne ni iz partijske kase, oni se sami finansiraju pomoću trikova i uglavnom sve sami rade, sami ponekad dođu kod mene da popiju čašu rujnog vina, iz svoje glave pričaju ono što ja mislim ali nisam lud da javno o tome govorim (oni mi dođu kao Vulin, iz druge ruke) i uopšte nemam primedbi na njihov rad i nikada ih ne bih nazvao konjima pa ni trojanskim. Tako nekako smatra naš voljeni Aca ali bez obzira da li verujete belosvetskim obaveštajnim službama ili svojim očima, bez obzira za koga ste bilo kad glasali, milom ili silom, ili niste uopšte (…jebe mi se, šta jedan glas može da promeni…) i koga volite da mrzite i obrnuto, ispali ste na kraju dana, dragi građani i građanke, braćo Srbi i sestre Srpinje, pomalo i svojom krivicom – magarci. Namagarčeni ste od gorih od sebe, od onih koji zaslužuju „magareću klupu“ ali su spletom nesrećnih okolnosti po vas a sretnih po njih oni u situaciji da vas poput iskusnih iluzionista svakomalo prevedu žedne preko vode. Tako i u ovom „špijunskom trileru“ koga će ubrzo zameniti neki drugi žanr. Ono što je izvesno to je da nema šanse da bilo kad na repertoaru bude komedija. Ovde odavno više ništa nije smešno.