ZAPISI IZ POMRAČENE ZEMLJE
Svako ko je, tog petka imao oči i uši, i „mrvicu“ mozga u glavi mogao je da vidi, i shvati, da je Srbija doživela najveći fijasko u „istoriji“. Sunovrat… Duhovni, politički, moralni, mentalni, etički… Ni „partijski korbač“, ni pretnje, ni ucene, ni „dve iljadarke“ (deljene javno u autobusima) sa sve sendvičima, vodicom i jabukom (za „oporavak“) kao ni bespltan prevoz nisu bili dovoljni da se u Beogradu, na skupu „poniženja“, okupi željena „količina“ nesrećnika koja bi bila dovoljna da „razgali“ njegovo srce.
I kiša je padala…
Brojni predgovornici, na čelu sa Slobinim „malim od palube“, nisu uspeli da, pred njegov nastup, „oraspolože“, mokre, do koske, obmanute i prevarene građane.
Sem Sime Spasića…
Šarada, organizovana samo da bi se Njemu i njegovoj sujeti ugodilo, na kojoj je On, „mitsko biće“ Srbije želeo da kaže isto ono, „istorijsko“, što danima i mesecima priča po televizijama sa nacionalnom frekfencijom doživela je totalni debakl.
Oni očajnici, koji se nisu na vreme razbežali, pa su ostali da ga saslušaju, mogli su, po ko zna koji put, čuti kako prostački vređa svoje neistomišljenike i političke protivnike uz to nudeći im mogućnost nekakvog dogovora???!!!
Međutim, ono što je mene posebno zaprepastilo je i njegovo javno priznanje „da su Albanci završili posao“ uz „radost onih iz Evrope“… ma šta mu to značilo…
Ali i da će, baš od tog petka, On biti predsednik svih građana Srbije!?
A šta je bio do sada?
Međutim, nije sve tako crno kao što je na tom skupu izgledalo. Napokon su građani shvatili da imaju posla sa osobom „sa posebnim mentalnim potrebama“ ali i da je On konačno ispunio obećanje dato onima koju su ga na vlast i doveli.
Samo je pitanje da li će mu to omogućiti da još koju godinu razara zemlju ili će, momentalno, biti „počišćen“ sa političke scene Srbije.
A što se Kosova tiče, poštovani čitaoci, mi koji smo još sredinom osamdesetih ukazivali na probleme sa Kosovom (i koji smo tada, pogrdno, nazivani „nacionalisti“ – danas su to patriote) znamo da Kosovo nije sladoled i da se ne može istopiti.
Kad sa političke i životne scene, biološki, nestanu svi oni kojima je jubav prema Kosovu, proteklih 30 godina, merena u količini novca koji su stekli kriminalnim radnjama i ličnim bogastvom, i kad prođe još neko vreme, verujem da će neki drugi, bolji ljudi od nas, znati šta im valja činiti. I kako!
Kažu, vreme leči sve… Mada meni će ostati žal zbog toga što moja generacija nije bila svesna istorijskog trenutka i turbulentnog vremena u kojem je živela. I što nas istorija neće po dobru zapamtiti.
Ipak, za Srbiju mora da ima nade. Naročito sada kad smo, nadam se, shvatili da onih koji su u Beogradu bili u petak i onih koji će u Beograd doći u subotu ima, recimo, približno isti broj. Razlika je jedino u tome što oni prvi redovno izlaze na izbore i glasaju a ovi drugi to ne čine…
Imajte to na umu…
Ima nade… PRSKO JE!
Ivan Kovačević