Postoji jedan fenomen koji planinari i alpinisti često opisuju, a nauka ga sve više prepoznaje. To je tzv. sindrom trećeg čoveka. U najekstremnijim uslovima, kada je čovek sam na ivici opstanka, umoran, promrzao, izgubljen, u mislima mu se pojavljuje neko, nevidljiv, ali stvarno prisutan. Taj „treći čovek“ nije stvarna osoba, ali mu se alpinista obraća, prati ga, oseća da nije sam. Psiholozi veruju da je to mehanizam preživljavanja koji mozak aktivira kad sve drugo zataji, kao poslednji oblik nade.
Imam utisak da Srbija već dugo živi u svom sopstvenom sindromu trećeg čoveka.
U haosu političkih obmana, siromaštva, institucionalnog raspada i svakodnevnog poniženja, kao da smo kolektivno počeli da verujemo u nekog ko nije tu. U nešto što će nas spasiti. Ne u sebe, ne u svoje komšije, ne u stvarne ljude, već u „nekog trećeg“: u novog lidera, u novi pokret, u međunarodnu zajednicu, u pravdu koja će pasti s neba.
Taj treći čovek u našim glavama šapuće da će biti bolje. Da će neko doći. Da će sve samo od sebe da se sredi. Da nije na nama. I mi mu verujemo. Čak i kad vidimo da propadamo.
U međuvremenu, stvarni prvi i drugi čovek, ja i ti, prestajemo da delujemo. Prestajemo da vičemo, da pitamo, da tražimo. Jer smo umorni. Jer nam je dosta. Jer je lakše prepustiti se i čekati tog „trećeg“, bilo da ima oblik političke figure, nekog Božjeg znaka, ili tek sutrašnjeg dana koji će, možda, biti manje težak.
Ali, kao što znaju oni koji su preživeli planinske nesreće, treći čovek ne postoji. On je plod uma koji se brani od smrti. On je signal da smo na kraju snaga.
Možda je vreme da se probudimo. Da pogledamo oko sebe. Da shvatimo da mi moramo biti taj treći čovek, jedni drugima. Da nema nikog iza krivine. Da smo mi sami ti koji moraju povući prvi korak, prvi glas, prvi otpor.
Jer u stvarnom životu, ako se ne osloniš na sebe i na druge oko sebe, planina te proguta.
I država takođe.
Jovica Radović
