Ponos ili stid, treće ne postoji.
Već vremešni gospodin, prijatelj mojih roditelja, ispričao je davno u našoj kući sledeće. Kao jedan od članova organizacije Mlada Bosna, u jednom trenutku bio je prinuđen da pređe most preko Drine, spasavajući goli život. Pri sebi je imao samo životnu ušteđevinu. Pred mostom je austrougarski stražar, koji ih je propuštao jednog po jednog. Na mostu neki improvizovani sobičak, sa tri stražara. Svakog su detaljno pretresali i oduzimali sve vredno što bi pronašli. Nemajući drugi izbor, zamolio je jedinog stražara da mu da tu svoju ušteđevinu, i preuzme je nakon pretresa na mostu. Stražar ju je uzeo, sačekao da pređe most, i zapalivši cigaru, vratio mu je. Ćutke. Niti su se znali, niti ikada kasnije sreli.
Na ekskurziji sam primetio da jedan od mojih đaka, na svakoj pauzi izlazi iz autobusa poslednji, iz meni nepoznatih razloga. Krišom sam primetio kako idući lagano autobusom, papire, prazne flašice i slično smeće skuplja i strpljivo stavlja u za to predviđene kese kraj svakog sedišta. Nije to činio da bi ga neko video, valjda se osećao loše u neuređenom prostoru. Ono što kažu, navika, poneo je od kuće.
Treća scena je najkraća i najsvežija, meni u ovim vremenima skoro nestvarna. Na Fejsbuku sam video devojku koja se, da bi valjda bila viša i verovatno nešto snimila, popela na gradsku klupu. Ništa čudno, da se prethodno nije izula i na klupi bila u čarapama. Ne verujem da je u tom trenutku razmišljala da li će je neko videti ili šta će eventualno reći. Osećaj za nešto imaš ili nemaš, kao i u prethodne dve priče.
Čudna su vremena, i ma koliko to možda ne želeli, sećanja zadugo neizbrisiva.
Mnogo nam se toga pomešanog dešava, za ponos ili stid. Kažu, ima nas koji ispravno razlikujemo ponos od stida, ali smo manje primetni. Ne bih se kladio u većinsko nevaljano razlikovanje ponosa od stida. Uprkos svemu, ne mogu da budem toliki mizantrop. Biće tu, verujem, i neočekivanog, nemog, maglovitog stida. Koga nikome ne želim. Jer vreme neumoljivo premotava filmove.
A i niko od junaka mojih priča, nije činio to što je činio da bi ga neko primetio. Svoj ponos ili stid su razgraničili, valjda valjano, bez želje da budu nagrađeni, ili straha da će biti kritikovani. Ima li nas?
