Kažu, postoje danas dve Srbije. Ne bih o tome.
Sve je poznato i ukrašeno uzajamnom velikom netrpeljivošću, koje se pomalo i pribojavam. Možda ovoga puta o nekoj trećoj.
U prilog tome jedno sećanje, da eventualno pomogne onima koji se trenutno ne snalaze baš najbolje.
Davno. Još nisu bili ni ovi, ni oni.
Bio sam član nekakve regionalne skupštine. Izvinjavam se ako u opisu svoje uloge nisam upotrebio baš adekvatan termin. Nije to ni mnogo važno za priču koja sledi.
Sastanak je bio u Valjevu, a jedna od tačaka sastanka bila je odluka o sudbini škole koja je bila negde na pola puta i pripadala Valjevu. Njenim zatvaranjem đaci te škole sada bi išli u novu školu, u kojoj su radili šabački prosvetari. Pre odlaska u Valjevo, bili smo, kao šabačka delegacija, na razgovoru, gde smo upoznati sa onim što je u vitalnom interesu našeg grada, kako nam rekoše neki tada važni ljudi. Činilo se da je naš zadatak veoma jednostavan. Glasaćemo da se ta škola zatvori.
Kada je došlo na red da zadovoljno ispunimo cilj svog odlaska u Valjevo, iznenada se pojavila za mene neočekivana prepreka. Jedan roditelj deteta koje bi trebalo u novu školu, rekao je u ime zaseoka u kome ima još dece koja će u novu školu, kako to znači da će oni do škole peške, nekom planinom u kojoj ima i vukova i medveda, po kiši i vetru, snegu.
Glasanje.
Članovi skupštine su izgleda svi bili dobro upoznati sa višim interesima onih koji su ih poslali i odlučno glasali, adekvatno, po zadatku. Bilo da škola ostane ili se zatvori.
Nije mi bilo lako. Ipak, pogađate, nisam glasao da se škola ugasi, što se od mene očekivalo, poštujući vitalne interese svoga grada i ne mareći za moguće dečije susrete sa vukovima i medvedima.
Tu svoju, treću Srbiju, ako postoji, pozivam da ne glasa po zadatku, ni ovih, ni onih, no po svojoj savesti, nalik na, možda, nevešto opisan postupak moje malenkosti, to nekad davno, u Valjevu. Pa onima koji pobede na takvim izborima, iskreno čestitam.
