TOK otvara krug pljačke
Po reakcijama vrha države može se videti koliko je hapšenje dva bivša ministra i ostalih osumnjičenih za korupciju u slučaju pada nadstrešnice u Novom Sadu pogodio metu. Sasvim neumesno, a kao potvrda o svakodnevnom kršenju Ustava, predsednik države Aleksandar Vučić najavio je krivične prijave za Mladena Nenadića, tužioca za organizovani kriminal. I to je u prorežimskim medijima nazvano bez ikakvog osnova – tužilački državni udar.
Uzgred, po Ustavu, pravosuđe je treća grana vlasti, samostalna i nezavisna od izvršne vlasti koja je prigrabila sve ingerencije u državi. Nakon devet meseci od pada nadstrešnice, konačno ova optužnica ukazuje na osnovni uzrok – korupciju. Navedeno je da je državni budžet oštećen za 115 miliona dolara, što je desetak odsto od ukupne investicije za prugu od Beograda do Kelebije. Čekaju se sigurno još neki elementi optužnice, ali je mnogima bilo jasno da je to korupcija jer rekonstrukcija železničke stanice naprasno je sa tri miliona narasla na 16 miliona evra.
U svemu ovome zaboravilo se da je prvo predsednik države Aleksandar Vučić izjavio da nije bilo rekonstrukcije stanice, što bi bilo navođenje tužilaštva na pogrešan trag. Ispotavilo se da je u ceo projekata itekako bio involviran kabinet predsednika države, odakle su donošene i ključne odluke, ubrzavanje radova i isplata.
Ovo je i prvi slučaj hapšenja visokih predstavnika režima u proteklih nekoliko decenija. Baš na početku vladavine SNS obećan je obračun sa korupcijom i istraga 24 velike privatizacije, a prvi na nišanu se našao Miroslav Mišković. Ali, tu igru država je morala da plati tidesetak miliona dolara, sa neutemeljenom optužnicom.
U novom talasu uhapšen je i Milenko Grčić, direktor EPS, ali ubrzo i pušten, a nikako nije odgovarao za kolaps elektroenergetskog sistema koji je koštao barem 1,5 milijardi evra. Još uvek je u pritvoru bivša gradonačelnica Niša, Dragana Sotirovski, ali prave borbe sa korupcjom i organizovanim kriminalom nema.
Kada statistika pokaže da je Srbija za deceniju dobila više od 40 milijardera, u evrima, i na stotine milionera, a to bude potvrđeno rečima tadašnjeg predsednika SNS i države, onda nema sumnje odakle je to bogatstvo došlo. Računica kaže da je od javnih nabavki u igri oko sedam milijardi evra godišnje, a retki su primeri da na konkursu učestvuju dve i više firmi.
Nekako skrajnuto ostaje i kuda idu pare za Kosovo, jer se godišnje daje oko 700-800 miliona evra, a učinak se ne vidi, zapravo većina stanovništva i dalje živi u nemaštini. Znatno perfidniji je način izvlačenja novca iz velikih infrastrukturnih projekata. Uglavnom se podižu krediti od kineskih banaka, a one ne traže jasne planove kao zapadne banke, i ceo postupak je praktično nevidljiv.
Rečit primer je pismo Aleksandra Papića predsedniku države Aleksandru Vučiću, krajem 2023, gde se pominje da su radovi na putu Ruma-Šabac- Loznica uvećani za 25 miliona evra, od kojih je osam miliona navodno dato SNS-u. Naravno da tužilaštvo ništa nije preduzelo, ali je ovaj slučaj indikativan za poslovne malverzacije. Teško je poverovati da inženjerska struka toliko promaši kod procene radova, pa na primer Moravski koridor je od početnih 800 miliona narastao na 1,6 milijardi a izgleda da će premašiti i dve milijarde evra.
Čudno, ovde se kilometar puta plaća dvadeset i više milion evra, a na primer u Hrvatskoj ili Švajcarskoj, po vrletima i kroz planine, ne prelazi deset miliona evra. S obzirom koliko dugo ovde traju sudski procesi, pogotovo ovoga tipa, jer se, na primer, Jovanjica vuče godinama ili „Krušik“ šest godina, epilog se ne očekuje tako brzo. Ovo je prilika da mnogi drugi predmeti, sklonjeni u fioke, ugledaju svetlost dana, jer kao što je nekada u šali rečeno – može se kraduckati, ali ovo je baš krađa, što je nekad bilo deset procenata to je sada dvesta-trista posto, što ne može da se sakrije. Šta bi tek bilo da se ostvari megalomanski projekat EKSPO, za 17 milijardi evra?!
Dragan Eraković
