Pola veka jednog glumca: Zoran Karajić
U februaru ove godine Zoran Karajić obeležava pola veka u srpskom teatru. Menjao je on pozorišta i uloge, ostavivši vidan trag za poštovanje. Primera radi samo je monodramu “Bog te mazo“, po tekstu Branka Ćopića, odigrao više od hiljadu puta, i to ne samo u pozorištu, nego i na onim mestima gde se život odvija. U tom vremenu bilo je mnogo izazova, naravno i teškoća, ali ono što je konstantno, Karajić odiše dobrim glumačkim i ne samo glumačkim vibracijama. Nagrađivan je na pozorišnim festivalima, pored ostalog na Susretima Joakim Vujić za Raskoljnkova (Zločin i kazna), Kafka (Klopka), Arsa (Vlast), za najbolju mušku ulogu Manasije (Komunistički raj), Prvi vojnik (Rado Srbin ide u vojnike), kao i tri nagrade Udruženja dramskih umetnika Srbije… Umnogome je zaslužan za visoke profesionalne domete Šabačkog pozorišta. Kao upravnik uspeo je da obezbedi sredstva za rekonstrukciju pozorišta, jer je mnogo šta bilo dotrajalo, a pored ostalog i krov je prokišnjavao. Veliki iskorak napravljen je 2015. godine, povodom 175 godina pozorišnog života u Šapcu i 70 godina kontinuteta pozorišta. Predstava „Kainov ožiljak, po tekstu Vladimira Kecmanovića i Dejana Stojiljkovića, u režiji Juga Radivojevića, prenošena je na RTS, i otada pozorište u Šapcu kreće zvezdanim stazama. Realizovan je značajan projekat o delu Dušana Kovačevića, zatim retrospektiva njegovih predstava i kao vrhunac – „Pozorišno proleće“. To je jedinstven festival gde su igrane najbolje predstave u jednoj kalendarskoj godini. Karajić, selektor i organizator, pokazao se kao izuzetan poznavalac aktuelnih teatarskih ostvarenja u Srbiji. I tada je Šabačko pozorište bilo centar pozorišnog života u Srbiji, a u Umetničkom savetu festivala, što nikome od sada nije uspelo da sastavi velikane glumišta, našli su se pored Dušana Kovačevića, Voja Brajović, Mira Banjac, Svetislav Basara, Nikita Milivojević, Nebojša Bradić, Svetislav Jovanov, Dragana Bošković… Primera radi, za predstavu Kokana Mladenovića “Na Drini ćuprija“, po istoimenom Andrićevom delu, obezbeđena je hala Trgovinske škole, a bilo je više od hiljadu gledalaca. Ovde su rado dolazili glumci najvažnijih pozorišta, i to je bio pravi praznik ovog vida umetničkog stvaralaštva. Uporedo sa time Šabačko pozorište, kao retko koje, imalo je pet igrajućih dana, a za predstave u Narodnom pozorištu u Beogradu tražila se karta više. Samo „Perikle“, po Šekspirom tekstu i režiji Nikite Milivojevića, dobilo je čak 16 nagrada na domaćim i stranim festivalima. Iako sa brojnim upravničkim zaduženjima Karajić je igrao značajne role u tim predstavama, koje su pronele dobar glas Šabačkog pozorišta diljem Srbije ali i u okolnim zemljama. Svoj radni i životni vek proveo je bukvalno u pozorištu. Za njega nije bilo radnog vremena ni teškoća da bude gde treba da bude. U tom zlatnom periodu Karajić je zaslužan i za pokretanje časopisa za umetnost i kulturu, Kod 21, i to posle dve decenije od gašenja Provincije. Kako kaže, uvek je čitao, i to je pravi put za umetnost i stvaralaštvo. No i posle svega, kako to obično biva na ovim prostorima, dešava se da neme mesta i poštovanja za bivšeg glumca i upravnika Zorana Karajića u njegovoj matičnoj kući. Nažalost, to nije izezetak, ali ono što se meri u ovim relacijama umetnosti to su ostvarenja. A to niko ne može prebrisati.
D.Eraković
