Tri godine Zadužbinsko društvo „Prvi srpski ustanak“ Mišar nije organizovalo nijedan izlet. Možda je to bio razlog velikog interesovanja za dugoočekivani put na koji se krenulo u nedelju, 9. oktobra. Na taj dan, pre 31 godinu, na novinarskom zadatku na Baniji ubijeni su Šapčani Zoran Amidžić, novinar RTS-a, Bora Petrović, snimatelj, Dejan Milićević, asistent snimanja i Sretan Ilić, urednik Radio Šapca. Za njihovu smrt još niko nije odgovarao. Ko ih je ubio i ko su nalogodavci još nije utvrđeno, kome su i zašto bili meta – još nema odgovora… Da im još jednom odaju poštu zaustavili su se polaznici iz Mišara na Donjošorskom groblju. „Zaslužili su da ih se sećamo i da ih pamtimo“, rekao je Stevan Simić nakon polaganja venca i crvenih ruža kod njihovih spomenika.
Stevan je i putnike iz Šapca podsetio na tragično nastradale šabačke novinare, a podsetio je da je na isti dan u Marselju 1934. godine ubijen Aleksandar Karađorđević, kralj Jugoslavije.
Šta je sve bilo, kuda smo prolazili, trebalo je da nam priča Dejan Živanović, istoričar Društva, ali zbog njegove sprečenosti, u tom poslu su se tokom puta, zajedno sa Stevanom, naizmenično smenjivale još Svetlana Ceca Ljubić i Snežana Simić.
Put je bio dug, program obiman, a na raspolaganju samo jedan dan. Nedovoljno za duža zadržavanja na svim odredištima.
I zato na Petrovaradinu samo došetasmo do vrha gde nas pored neobičnog sata dočeka Dragan Rađenović, Stevanov nećak. Stevan nam nije rekao, a njegov nećak reče da je doktor ekonomskih nauka, profesor je na jednom fakultetu gde predaje upravljanje investicijama, ima firmu koja se bavi investicijama i dugovima, a i veštak je u tim poslovima. U Novom Sadu živi više od 50 godina. Zašto je sat na Petrovaradinu neobičan odmah nam je objasnio. „Velika kazaljka pokazuje sate, a mala minute da bi u ono vreme oni preko mogli lakše da vide koliko je sati, a minuti im nisu bili toliko važni, jer se živelo opuštenije. A Novi Sad – nastavio je Dragan – koji gledamo sa ovog platoa je grad dovoljno veliki i dovoljno mali. Dovoljno veliki da ima sve sadržaje: privredne, kulturne, istorijske, sportske, obrazovne i zabavne, a dovoljno mali za jedan ugodan porodični život.“ Gradnja tvrđave koja ima današnji izgled započeta je krajem 17. veka. Ljudske delatnosti na ovom prostoru zadiru duboko u praistoriju, da bi se kasnije smenjivali mnogi narodi koji su potom njime vladali.
Bez daljeg zadržavanja uputismo se ka Stražilovu. U podnožju samog brda ispred spomenika Branko Radičeviću članovi Zadužbinskog društva odali su poštu nedavno preminulom počasnom članu, velikom srpskom pesniku Krstivoju Iliću, koji je Mišar ovenčao ljubavlju i poštovanjem – „Mišarskim elegijama“, „Mišarskom dramom“ i knjigom „Polećela dva vrana gavrana“… A Ceca nas podseti… „U septembru 2019. godine „Brankovo kolo“ uvelo je nagradu „Stražilovo“, za ukupni pesnički opus, a prva nagrada otišla je „u ruke pravom, od Branka Radičevića izabranom, reprezentativnom i za sva vremena ostvarenom srpskom Orfeju – Krstivoju Iliću“. Reč pesnika tada beše: „Sa nagradom „Stražilovo“ sve moje božanske želje su ispunjene. I smem, gore, u carstvu nebeskom mirno izaći pred Dučića!“ A u poslednjoj knjizi, „Krstovdan“, jedna od Ilićevih posveta upravo je Branku: „Zbogom braćo u pesmi i piću – / već ujutro na daleko biću; /kad se sunce sa zapada vrati: / VINOGRADI, ZBOGOM UMILJATI!“
Tokom puta ka Sremskim Karlovcima, znajući da se ni tamo nećemo dugo zadržavati, u autobusu nam Sneža ispriča šta je sve za Srbe značajno u tom gradu. Tako je i bilo. Ono što je značajno samo obiđosmo, a nigde ne uđosmo, jer za sat vremena samo se to moglo uraditi.
Od Sneže, isto tokom puta, čusmo i najvažnije o manastiru Krušedolu. I da se nalazi na jugoistočnim obroncima Fruške gore, i da je zadužbina porodice poslednjih srpskih despota – Brankovića, i da je podignut u vremenu od 1509. do 1514. godine, a i sve ostalo što treba čuti o ovom manastiru. Od Sneže čusmo još i da je pored više znamenitih ličnosti tu sahranjen i kralj Milan Obrenović. Da je ovo predivno mesto mogli smo se i sami uveriti čim smo kročili kroz manastirsku kapiju. Prvo prolaskom kroz lepo uređen park, a zatim i ulaskom u samu crkvu u kojoj ne može, a da se ne oseti da odiše starinom vekova. I pored brojnih posetilaca ovde je savršena tišina koju niko ne želi da povredi.
Idvor nije bio na našoj trasi, ali se dan našeg putovanja, 9. oktobar, jeste poklopio i sa još jednim danom, danom rođenja (1854) našeg velikana koji je zadužio svet – Mihailom Pupinom. Iako o Pupinu mnogo toga znamo, a mnogo toga i ne znamo, nije smetalo da i od Cece, u deliću „istorijskog časa“, čujemo još jednom da je on bio srpski i američki naučnik, pronalazač, matematičar, fizičar… A i da je napisao autobiografiju „Od pašnjaka do naučenjaka“. U ovom Cecinom svojevrsnom „predavanju“, od kojeg navodimo samo delić, sigurno je da je bilo i onoga što smo prvi put čuli.
Na našem putovanju kroz prostor i vreme namerili smo se i na Jeremijin Muzej hleba u Pećincima osnovan 1995. godine. Izloženi predmeti u muzeju pričaju priču o hlebu od praiskona. U to smo se i sami uverili šetnjom kroz hlebnu ulicu u kojoj su se smenjivali predmeti od oruđa za obradu zemlje, prerade pšenice i kukuruza, sve do pečenja hleba. Muzej vodi lično Jeremija sa suprugom Biljanom i ćerkom. Njih troje rade sve poslove. Od održavanja do primanja poseta. A muzej je u celini, pored slika, još jedno Jerimijino veliko umetničko delo.
„Poštovani prijatelji, pomaže Bog svima!“, tim rečima nas dočeka sveštenik Nemanja Živković u porti crkve u Salašu Noćajskom u kojoj konačno počivaju kosti Zmaja od Noćaja, proslavljenog Karađorđevog vojvode, Stojana Čupića. Mi uzvratismo: „Bog ti pomog’o!“ „Srećan vam praznik Svetog Jovana Bogoslova“, požele nam sveštenik Nemanja i ukaza na još jedan događaj na dan našeg putovanja. Potom smo prešli na istoriju. I o Čupiću, i o crkvi. Sve nam je ispričao sveštenik Nemanja. O Čupiću da je rođen 1765. u Pivi hercegovačkoj, i da nije bio Čupić, već Dobrilović, prezime je kasnije uzeo u znak zahvalnosti prema Strahinji Čupiću, čoveku koji ga je usinio… A priču je završio kako su tu preneti Stojanovi posmrtni ostaci. O crkvi sveštenik Nemanja reče da je ovo treći hram po redu u Salašu. Prvi je bio podignut 1809, drugi 1843. i ovaj današnji 1909. godine…
Pred Etno zdanijem „Zmaj od Noćaja“, poslednjom odrednicom naše ekskurzije, dočeka nas uz zvuke harmonike domaćin Svetislav Čupić, potomak slavnog vojvode iz prvog Srpskog ustanka. Sa putnicima iz autobusa izašla je i njegova supruga Dušanka koja nam se na putovanju pridružila u Jarku. Od naše saputnice preobrazila se u domaćicu zdanja. I Svetislav nam je pričao o svom znamenitom pretku, a i tome kako je u Kovančinama podigao crkvu po ugledu na Stojanovu, ali mnogo manjih dimenzija, sa željom da jednog dana postane ženski manastir.
Stevan je primetio da od ovog Etno zdanja nema boljeg mesta da se uruči još jedna povelja Zadužbinskog društva „Prvi srpski ustanak“ Mišar. Ova je uručena Milenku Banovcu koji od 2005. godine ide sa nama na ekskurzije, a pomaže i naše društvo i časopis.
U prostorijama Zdanja bilo je dovoljno mesta za sve goste-izletnike da ručaju, bolje reći večeraju, jer se noć već uveliko prikučila. A da je sa harmonikom umešan kao i otac Svetislav Čupić pokazao je te večeri i njegov sin Aleksandar.
Bilo je to sve toga dana. Ništa nije izostavljeno.
A da li je baš ovim putem, kojim se mi u nedelju vozasmo i odasmo, išao i Karađorđe u istoriji nije poznato, ali mi i ovo putovanje posvetismo njemu u čast – pedeset treće od osnivanja Zadužbinskog društva one ratne 1999. godine… I da ne nabrajamo dalje. Sve se zna. Nije to tako davno bilo.
Branko Stanić
