Sva mudrovanja, onih koje, hteli ne hteli, svakodnevno slušamo i gledamo, obavezno imaju preveliku dozu teatralnosti, prenaglašene samouverenosti i nečega namerno prikrivenog. Koliko na osnovu izgovorenih ili napisanih reči možemo pozitivno suditi o njihovim akterima ili autorima, veliko je pitanje. Uzmemo li za kriterijume spokoj i sreću, još smo dalje od ikakvog odgovora. Njihova svakodnevna mudrovanjima donose nam mnogo ljutnje, prikrivenog straha, ozlojeđenosti, … . Daleko od spokoja i sreće, koji bi trebalo da krase naše živote. Putevi do željenog spokoja i sreće nikada i nikome nisu bili, niti će biti izvesno trasirani. Ipak mislimo o njima i želimo ih.
Upitate li me postoji li ambijent u kome možete premeriti svoje istinsko življenje i da li ste ono što vam se čini da jeste, možda je to tišina i samoća.
“Koliko dugo možete da sedite tiho i sami sa svojim mislima u miru, direktan je pokazatelj koliko ste zaista srećni i spokojni.”
Tod Perelmuter
Što se mene lično tiče, mogu toliko, koliko u mislima, sam, i u toj tišini, imam argumenata da nisam ili jesam učestvovao u mnogo čemu što nam se trenutno dešava.
Za tako nešto, samoposmatranje u tišini i samoći, ako ste čovek u svetlom značenju ovog pojma, treba imati baš mnogo hrabrosti. Kada vas niko ne sluša, ne osporava niti potvrđuje vaše argumente, osim vas samih. Tišina kao utočište u kome ste samo sebi ono što jeste.
“Tišina ima sve moćne odgovore koje tražite. Dajte joj priliku da teče kroz vas.”
Hiral Nagda
Upitate li se ponekad, šta nam ostaje, svakodnevno se sudarajući sa nekim novim i nerešivim apsurdom?!
Ako mislite da znam odgovor, voleo bih da ga znam, ali pogrešili ste. Možda je to ono što nam poručuje Đorđe Balašević u svojoj pesmi: ”Ostaje mi to što se volimo”.
Osim meni prelepog naslova, tu je i istina da: “svako nosi u sebi nekog svog malog Boga, kom se potajno moli.”
U tišini koja bi trebalo da prija, ne stideći se svojih postupaka.
