(razmišljanje tokom čitanja)
Tiranija se najčešće prepoznaje spolja: u strogim naredbama, u strahu koji se širi među ljudima, u utihnulom govoru i praznim trgovima. Ali njen pravi početak nije u institucijama, već u čoveku. Ne počinje u državi. Počinje u duši.
Svaka vlast nosi jedno iskušenje: da zaboravi svoju meru. Dok je čovek u dodiru sa sopstvenim granicama, on vlada kao čuvar. Kada tu meru izgubi, počinje da vlada kao gospodar. Upravo tu nastaje prelom. Često nevidljiv, ali zato presudan. Moć prestaje da bude odgovornost i postaje sredstvo za zadovoljenje unutrašnjih praznina.
Tiranin nije nužno onaj koji je najjači. Naprotiv, često je to onaj koji je iznutra najnesigurniji. U njemu raste potreba da kontroliše sve što ga okružuje, jer više ne može da uredi sopstveni unutrašnji svet. Tamo gde nedostaje unutrašnji poredak, rađa se spoljašnja prinuda.
Stari svet je tu istinu izražavao preciznije nego što to mi danas činimo ili umemo. U tragediji o Edipu, vladar koji je trebalo da spase grad postaje izvor njegove propasti. Ne zato što je zao, već zato što je slep za sopstvenu istinu. Njegova tragedija nije u sudbini, već u nesposobnosti da se zaustavi i sagleda sebe.
Kod Kreonta idemo korak dalje. On zna, ali ne odustaje. Zakon koji je trebalo da štiti poredak postaje produžetak njegove volje. Tu se vidi ključna tačka tiranije: ona ne poništava pravila. Ona ih prisvaja. Zakon ostaje, ali gubi smisao.
Zato tiranija nikada nije samo politički fenomen. Ona je psihološki i duhovni poremećaj koji se preliva u društvo. Kada čovek na vrhu izgubi ravnotežu, ta neravnoteža postaje pravilo za sve ostale.
Ali tu dolazimo do težeg pitanja. Ne za vladara, naravno, nego za one kojima se vlada.
Zašto tiranija opstaje?
Jer ona nikada ne počiva samo na sili. Počiva i na pristanku.
Ljudi ne prihvataju tiraniju zato što je vole, već zato što im nešto nudi. Nudi im oslobođenje od neizvesnosti. Nudi jednostavne odgovore tamo gde je život složen. Nudi red tamo gde vlada strah od haosa. U tom smislu, tiranin ne nameće samo svoju volju. On, jednostavno, odgovara na tuđu slabost.
Postoji u čoveku duboka želja da ne nosi teret izbora. Sloboda nije samo dar; ona je i napor. Ona zahteva rasuđivanje, odgovornost, rizik. Tiranija tu težinu skida. Ona kaže: ne misli, ne biraj, ne sumnjaj. Ja ću umesto tebe.
I tu nastaje tihi savez.
Nije to nagla predaja, već postepeno navikavanje. Čovek najpre prihvati manje odluke koje ne donosi sam. Zatim pristaje da ne postavlja neka pitanja. Na kraju, prestaje da oseća da nešto nedostaje. Gubitak slobode retko dolazi kao udar. Češće dolazi kao olakšanje.
Kada se strah od života poveća, raste i spremnost da se prihvati vlast koja obećava da će ga urediti. Kada ljudi prestanu da veruju sopstvenom sudu, počinju da traže nekoga ko će suditi umesto njih. I tada se pojavljuje tiranin. Ne kao slučajnost, već kao odgovor.
Posledice su uvek iste. Stvaralaštvo se gasi, jer strah ne trpi slobodu. Istina se povlači, jer postaje opasna. Život se sužava na ono što je dozvoljeno. A čovek, oslobođen tereta izbora, postepeno gubi sposobnost da uopšte bira.
Zato je borba protiv tiranije uvek dvostruka. Ona se ne vodi samo protiv onih koji vladaju, već i protiv onoga u nama što želi da bude vođeno bez otpora. Nijedan poredak ne može biti slobodan ako ljudi u njemu traže sigurnost po svaku cenu.
Na kraju, tiranija nije samo priča o vlasti. To je, pre svega, priča o odnosu čoveka prema sopstvenoj slobodi. Ona počinje onda kada čovek odustane od sebe. I završava se onda kada više nema ko da se tom odustajanju suprotstavi.
Jovica Radović
