Od bombi do budžeta (Kako smo prestali da vrednujemo ono što nas čini kulturnim narodom). U noći između 6. i 7. aprila 1941. godine, u bombardovanju Beograda, izgorela je Narodna biblioteka Srbije. Sa njom je nestalo više od 300.000 (po nekima 500.000) knjiga, rukopisa, dokumenata, jednom rečju srca jednog naroda. Tada smo znali ko je neprijatelj, znali smo ko je zapalio knjige. Danas je ta vatra tiha, nevidljiva i – u neku ruku – dobrovoljna.
Danas se kultura i obrazovanje ne spaljuju – već se gase. Tiho. Pod teretom budžetskih linija, statistika i tržišne logike.
Koliko je biblioteka isplativa? Šta će ti to – šta će ti filozofija, istorija, književnost? Ko će to da plati?
Kultura je postala trošak, obrazovanje „investicija“ koja mora „da se vrati“. Čitanje je hobi za višak slobodnog vremena, a muzeji i biblioteke suvišni trošak u malim sredinama. Nastavnici, profesori, naučnici, umetnici – svi se moraju dokazivati kroz merljivost, kroz brojke. Ako nisi profitabilan, nisi potreban. Ali kako izmeriti vrednost jednog čitaoca u tišini seoske biblioteke? Kako izračunati smisao trenutka u kome dete prvi put shvati metaforu? U sistemu u kojem se sve meri, nestaje ono što se ne može izmeriti. A upravo to nemerljivo – ta krhka, tiha, spora kulturna tkanina – ono je što čini društvo živim, mislećim, odgovornim. Bez nje, ostaje samo funkcionalna praznina. Mašina koja radi, ali ne razume.
Nekoliko godina posle spaljene Narodne biblioteke, 1944. godine, Nemci su, povlačeći se iz Beograda, zapalili i biblioteku Prirodno-matematičkog fakulteta. Nauka, znanje, budućnost – sve je ponovo izgorelo. U plamenu je nestala ne samo prošlost, već i ono što je moglo biti. Danas nam niko ne spaljuje biblioteke. Mi ih sami gasimo. Jednim potpisom na budžetu. Jednom odlukom da kultura i znanje nisu prioritet. Jednim ravnodušnim sleganjem ramena.
Ali jedno pitanje ostaje:
Koliko još vremena imamo pre nego što i sami postanemo pustinja bez sećanja, bez identiteta, bez duše? Jer ne možemo čuvati kulturu samo nostalgijom (sećanjem na stare dane slave). Moramo je finansirati, ceniti, braniti. Inače naš prah neće biti crn – biće tih, papirnat i zaboravljen.
Jovica Radović
