Jelena Božić, novinarka i aktivistkinja
Bezbednost žena je uslovljena i ograničena mnogim faktorima. Pre svega time što građani i građanke, a pogotovo u ruralnim područjima ne znaju dovoljno o svojim pravima, o tome kome i kada se obratiti. Mi imamo problem da se ne prepoznaju ni vrste i oblici nasilja, osim onih jasno vidljivih. Zanemaruje se ekonomsko nasilje, seksualno, psihičko i tako dalje. Osim toga, u društvu gde je patrijarhat još uvek dominantan obrazac, žena je često podcenjena, unižena i mora mnogo više da se dokazuje. Imamo i različite diskurse o istim ponašanju žena i muškaraca. Ako žena još i ne radi ona je automatski, najčešće, isključena iz bilo kog procesa donošenja odluka. Njeno mesto je da ćuti i trpi. Dodatno, na sve to, bezbednost žena je ugrožena i nepostojanjem institucija i mehanizama u manjim sredinama (nema sigurnih kuća, nema nevladinih organizacija, neretko ni doma zdravlja i policije). Da ne pričam o tome da je sramota reći da ti se nešto loše desilo, jer zaboga, ti si žena, ćuti i trpi. Dodala bih još da dokle god ima narativa da žena provocira izgledom i ono ‘sama je tražila’, mi ne možemo mnogo odmaći. I dalje čujem da je žena kriva za silovanje jer je suknja kratka ili da je dobila šamar jer je to zaslužila. Treći (ili koji već) je medijski narativa koji često opravdava nasilnike. Tipa, uradila je ovo pa ju je udario ili bila je sa ovim pa ju je ubio. Sve to skupa dovodi do toga da je danas nebezbedno biti žena. Ako si jaka, sigurna, svesna, ostvarena, ti si pretnja, a ako si suprotno, ti si žrtva. Ipak smatram da informisanje i razgovor mogu mnogo da urade. Svakoj ženi, devojci bih rekla da se raspita o tome šta može da uradi ukoliko se oseti nebezbedno, kome da se obrati i kako da reaguje. Ukoliko to nije neko iz okoline, danas postoji i mnogo online centara za podršku. Samo da ne ćute, jer ravnopravnost i bezbednost žena mora da počne sada, sa svakim pojedincem/pojedinkom.