Postoje trenuci u kojima jedna rečenica vredi više od hiljadu komentara. U jednom gradu, pred kamerama ili u mraku ovdašnjem, neko je rekao: „Pedeset i jednu godinu ove noge gule užički asfalt.“
Ta rečenica nije samo izjava. Ona je svedočenje. Ona je potvrda pripadnosti, korenitosti, života u jednom mestu ne po potrebi, nego po izboru, po žrtvi, po ljubavi.
A onda dođe neko: „Ti si došao da me biješ“, i u nekoliko poteza obesmisli sve to. Dođe kao sila, kao silnik, a ne kao gost. Kao nalog, a ne kao čovek. Dođe ne da razume, nego da kazni. Ne zna ni ko si, ni gde je. Ali zna da sme. Jer iza njega stoji — sistem. A ispred njega — neposlušan građanin. Ili, još gore, dete tog građanina.
U toj rečenici: „Bio si mi sina u mom gradu“, najbolnije je što je ona i svedok i optužnica. Ona svedoči o tome da više ne postoji granica između javne moći i privatne svetinje. Jer, ako vam neko bije dete na ulici, ispred vas, u mestu gde ste se rodili, gde ste gradili, gde ste sahranjivali, gde ste voleli i ako za to niko ne odgovara, onda to više nije grad. Naročito ne vaš grad. To je okupirani prostor.
Tu nema više politike. Tu nema ni partija. Nema ni ideologije. Tu je ostalo samo jedno: uvreda onoga što zovemo smislom života.
Da, možeš da mu uzmeš pare (uzeo si mu). Možeš da mu uništiš posao (uništio si). Možeš da mu zatvoriš usta, bar na trenutak (i to su uspeo). Ali kad mu se pojaviš u gradu, kad mu dođeš na prag, kad ga gledaš u oči i biješ mu dete, onda si mu udario na nešto sveto, na nešto što ne prašta. Ni u književnosti, ni u životu.
„Nikad ti oči zaboraviti neću.“
U toj rečenici nije osveta. U njoj je istina. Čovek koji je nešto izgubio, ali nije izgubio pamćenje. Ni ponos. Ni reč.
Možda je zato ovo i, paradoksalno, jedan od najzdravijih trenutaka u našoj javnosti: kada čovek koji nema vlast, nema novine, nema studio, nema zaštitu, stane i kaže nešto što odzvanja glasnije od svih izveštaja, marketinga ili kampanja.
Nema tu demagogije. Nema viška. Samo pravda u rečenici.
I treba da zapamtimo te reči. Ne samo zbog njega. Nego zbog nas. Jer, ako prestanemo da pamtimo, počećemo da opravdavamo. Ako počnemo da ćutimo, počećemo da pristajemo. Ako pristanemo, izgubili smo.
Ne samo sebe. Nego i svoju decu.
Jovica Radović