Zapisi iz pomračenog grada: Odgovor na žalbu Aleksandre Delić upućene Savetu za štampu
Direktorka Šabačkog pozorišta, Aleksandra Delić uputila je žalbu Savetu za štampu nezadovoljna sadržajem šest tekstova koje sam ja, Ivan Kovačević, napisao i objavio na sajtu i elektronskom izdanju „Podrinskih“ ocenjujući ih kao svojevrsnu hajku na nju i iživljavanje. Navodeći da sam se u pisanju koristio „najprizemnijim uvredama, lažima i omalovažavanjem. Bez ikakve stručne kompetencije koja bi mi dala za pravo, da procenjujem i ocenjujem njen rad kao direktorke Šabačkog pozorišta“.
Tekst žalbe Aleksandre delić upućen Savetu za štampu
“Poštovani, duži niz vremena izložena sam svojevrsnoj hajci Ivana Kovačevića, vlasnika nedeljnika Podrinske koji se u najmanju ruku iživljava nada mnom. Koristi se najprizemnijim uvredama, lažima i omalovažavanjem. Bez ikakve stručne kompetencije koja bi mu dala za pravo, procenjuje i opcenjuje moj rad kao direktora Šabačkog pozorišta.
Ovo doživljavam i kao hajku raznih krugova koji su bili „junaci“ mojih tekstova u vreme kada sam se bavila novinarstvom. Razne kvalifikacije, procene, ocene i uvrede kojima Kovačević uporno i mesecima pribegava, jasno govore da ovo nema nikakve veze ni sa jednim oblikom novinarskog izražavanja. Prekršeni su gotovo svi kodeksi, a verujem da ima i elemenata krivičnih dela koja se gone po sluižbenoj dužnosti.”
Međutim, potpuno je jasno da ti, napisani i objavljeni, tekstovi nisu pisani onako kako ih gospođa Aleksandra Delić predstavlja već su pisani sa mnogo ljubavi i iz dobrih namera ali i sa jasnom porukom, „između redova“ koju je ona, siguran sam, kao novinarka, dobro razumela.
Da, da, dobro ste pročitali – sa puno LjUBAVI! Prvo prema jednoj značajnoj kulturnoj ustanovi, Šabačkom pozorištu, čiji sam i ja bio deo, u jednom periodu svog života (Organizacioni odbor svečanosti „Ljubiša Jovanović“), krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina, što me čini „kompetentnim“ da komentarišem trenutno stanje u ovoj kulturnoj ustanovi.
Ali i zbog onoga što piše na sajtu Šabačkog pozorišta, u „Istorijatu“:
„Šabačko pozorište je gradska institucija kulture, koja nastavlja bogatu tradiciju pozorišnog života u Šapcu, gde je prva predstava odigrana 1840. godine. Reditelj ove predstave bio je gimnazijski profesor Damnjan Marinković, a u predstavi su igrali njegovi učenici.
Godišnje, Šabačko pozorište premijerno prikaže od pet do osam novih produkcija i odigra oko dvesta predstava, na svom repertoaru, kao i na gostovanjima. Isto tako, Šabačko pozorište na svojoj sceni ugošćava različite predstave i pozorišta, trudeći se da svojoj publici pruži najbolji uvid u savremenu, pozorišnu produkciju. Pozorište igra večernje predstave, kao i predstave za decu i mlade, iz čega se jasno vidi cilj i misija ove ustanove. To je širenje i unapređivanje pozorišne kulture u Šapcu i ostalim gradovima Srbije, u kojim redovno gostujemo.
Šabačko pozorište se nalazi u strogom centru Šapca, u zgradi Zanatskog doma, koja je sagrađena 1933. godine i koja je zaštićena kao nepokretno javno dobro i spomenik kulture. U ovoj zgradi se, pored Velike scene „Ljubiša Jovanović” nalazi i galerija „Vladislav Lalicki”, nazvana po čuvenom šabačkom slikaru i autoru logoa ove ustanove.
Od 1906. godine, Šabačko pozorište ima stalni, profesionalni ansambl i radionice za izradu dekora i kostima. Prekidalo je svoj rad tokom ratova, da bi bilo ponovo osnovano odmah po završetku Drugog svetskog rata.
Umetnici koji su značajno uticali na rad Šabačkog pozorišta su: Jurij Rakitin, Teja Tadić, Aleksandar Ognjanović, Mira Stupica, Anka Majcenović, Branislav Drda Đorđević, Blaženka Katalinić, Boža Matić, Mihajlo Nikolić Zelenko, Aleksandar Radovanović, Rejhan Demirdžić, Boris Kovač, Ružica Todić, Dobrila i Milutin Džimić, Đorđe Vukotić, Sima Krstović, Đorđe Jelisić, Branko Milenković, Tomanija Đuričko, Radoje Gojkić, Cane Firaunović, Jelica Vojinović i mnogi drugi. Iz mlađe generacije umetnika koji su ovde stvarali svoje predstave, posebno se izdvajaju Nikita Milivojević i Kokan Mladenović, kao autori najuspešnijih i najdugovečnijih predstava na repertoaru Šabačkog pozorišta.
Svake godine, u aprilu, Šabačko pozorište organizuje festival Pozorišno proleće koji predstavlja najuspešnije, nove produkcije institucionalih pozorišta Srbije.“
I samo ovo, u najkraćem, što je napisano nedvosmisleno upućuje na to da niko ko je rođen u gradu na obali Save i kome je stalo do bogate tradicije i kulture ovog grada ne može, i ne sme, da bude ravnodušan prema onom što se trenutno u Šabačkom pozorištu dešava. A dešava se to da samovoljna direktorka čini sve da naše pozorište potpuno uništi. I na dobrom je putu, pa su otpor i kritika takvom rukovođenju potpuno opravdani. Čak i poželjni.
Recimo, nije održan prestižni Pozorišni festival „Pozorišno proleće“ zaboravili smo i kada smo videli neku premijeru. Nažalost, nema ni pozorišnih predstava, a polovina je oktobra.
Međutim, ima nadmenosti i samoslašća, pokazivanja sile i bezumlja. To što je neko, spletom „nesrećnih“ okolnosti, uz političku podršku, zauzeo veoma važno i odgovorno rukovodeće mesto, pa makar ono bilo i u kulturi, ne opravdava ga da može da radi šta hoće i da svojom bahatošću nanosi štetu ustanovi koju vodi ali i štetu građanima.
Tišina u Šabačkom pozorištu
Nekad se aplauz u Šabačkom pozorištu čuo i pre nego što bi se spustila zavesa. Bio je to onaj aplauz zahvalnosti publici što dolazi, glumcima što istrajavaju, umetnosti što i dalje diše. Danas, međutim, sve više liči na tišinu. Ne onu poetsku, već onu koja nastaje kad reči više nisu dozvoljene.
Jer, dok spolja sve izgleda kao “organizacione promene”, unutra se vodi pravi rat između uprave i kolektiva, između discipline i dostojanstva, između straha i slobode.
Direktorka, postavljena po političkoj volji, menja pravilnike kao da menja kulise, ukida radna mesta, otpušta ljude koji su decenijama tu, dok glumcima propisuje kada smeju da čitaju novine i kuda mogu da idu tokom radnog vremena. Neko bi rekao, sitnice. A zapravo, to su stvari po kojima se prepoznaje sistem: kad kontrola postane važnija od kreativnosti, a poslušnost važnija od umetnosti.
Pozorište, koje bi trebalo da bude prostor slobode, postalo je školski primer male diktature.
I to, nažalost, nije samo šabačka priča. To je slika Srbije u malom: umesto dijaloga, naredbe, umesto razumevanja, kazne. I svaki put kad neko digne glas, kad zaposleni pokušaju da zaštite sebe i svoje dostojanstvo, stigne poruka da “nema mesta za neposlušne”.
Nije slučajno da se sve dešava u trenutku kada su se zaposleni usudili da podrže studente i građane. Jer, u ovoj zemlji, podržati mlade koji misle svojom glavom je već politički prekršaj. A pozorište koje se bavi stvarnošću postaje meta.
U međuvremenu, na sceni ništa novo. Mesecima bez premijere, bez proba, bez radosti. Kao da je umetnost otišla na prinudni odmor. A publika, verna i uporna, ostaje zbunjena: šta se to dogodilo s pozorištem koje je oduvek bilo simbol slobodnog duha?
Možda je upravo to suština problema: sloboda.
Jer, Šabac je oduvek imao “neugodnu” tradiciju, tradiciju da pita, da sumnja, da govori. I zato je današnje ćutanje u Šabačkom pozorištu više od lokalnog sukoba. To je test: da li će i umetnost morati da ćuti da bi preživela?
Možda će neko reći da su ovo samo unutrašnji problemi ustanove kulture. Ali meni to ne deluje tako. Meni izgleda kao nova režija starog komada, onog o vlasti koja ne trpi glas razuma.
I ako se i dalje ćuti, sledeći aplauz neće biti za predstavu. Biće to aplauz za sahranu jednog pozorišta.
A da bi neko ko baš i nije upućen u ovo što se u Šabačkom pozorištu dešava, a hteo bi da da svoj sud o tome, morao bi prvenstveno da se upozna sa stvarnim stanjem, istorijatom trenutnog događanja, i da razume zašto je neko, poput Ivana Kovačevića, stao u odbranu neke institucije do koje mu je neopisivo stalo. I zašto je napisao svih onih šest tekstova koji su „povredili“ direktorku.
Pozorište o koncu
U srcu Šapca, u zgradi Zanatskog doma, ustanovi koja od 1933. čuva pozorišnu tradiciju, već duže vreme tinja nešto što se ne vidi iz publike, ali itekako oseća. To nije novi komad, nije nova režija, nije nova igrana premijera. To je drama koja se odvija iza scene, u činovničkim sobama, na oglasnim tablama, u sindikalnim saopštenjima. Drama čiji glumci nisu na sceni, već su postali protagonisti unutrašnjeg konflikta.
Uvod u tenziju
Sve je počelo nepažljivo, ali sa odjekom: promenom Pravilnika o sistematizaciji koja je doneta iznenada, bez obaveštenja zaposlenih, bez konsultacija sa sindikatom.
Ta promena donela je ukidanje radnih mesta: organizatora programa, dekoratera, garderobera, krojača, dok su istovremeno uvedena nova radna mesta poput dramaturga i scenografa, koja su, kako su tvrdili zaposleni, nepotrebna u trenutku kad se opšti i tehnički sektor, a posebno glumački ansambl, smanjuju i kada u pozorištu skoro i da nema mladih glumaca.
Kao kulminacija svega bio je otkaz organizatorki programa, Jeleni Ivetić, što su mnogi videli kao simboličan potez: ne samo gubitak radnog mesta, nego poruku.
Sukob uprave i kolektiva
Kad je Grad, tačnije podizači ruku u Skupštini grada, odlučio da potvrdi Aleksandru Delić za direktorku sukob je eskalirao. Zaposleni su izražavali sumnju da ona ne ispunjava uslove po zakonu vezane za iskustvo u kulturi.
U znak protesta, organizovane su akcije: štrajk tokom predstave, transparentni razgovori sa publikom, okupljanja kolega iz drugih pozorišta u znak solidarnosti pod sloganom „Pozorište o koncu”.
I dok posledice vidimo: mesecima bez premijere sopstvene produkcije, broj predstava smanjen, publika udaljena, mada pozorište i dalje radi u nekim segmentima, uz gostovanja i mimo sopstvenog ansambla.
Pravilnici stega i discipline
Nije samo sistematizacija bila izazov, uveden je novi Pravilnik o disciplinskoj odgovornosti koji nameće zabrane koje su mnogi smatrali preteranim, recimo: zabrana čitanja novina u zgradi pozorišta, zabrana napuštanja grada tokom radnog dana, režim izlaska i ulaska, čak i koliko slobodno glumac može da zakorači izvan zgrade u toku radnog vremena.
Sve je to poprimilo ton ne samo upravljačkog aparata, nego kontrole, namećućih disciplina što je za mnoge u kolektivu znak da stvari prelaze u zonu autoritarnog. Jer kultura, umetnost, ne cvetaju u strogim pravilima; oni cvetaju u slobodi, dialogu, saradnji. A kad su dvojba, nesigurnost, osećaj nepravde stalni saputnici publika, koja inače traži inspiraciju, dobija najčešće tišinu.
Posledice i pitanja koje se moraju postaviti
Šta znači mesecima bez premijere? To nije samo proizvod tehničkih problema ili manjka ideja, to je signal da je struktura institucije poremećena. Bez premijere, pozorište gubi puls, gubi časove proba, kreativnu tenziju, kontakt sa publikom.
Koliko je demokratski proces imenovanja direktora?
Da li su ispunjeni zakonski uslovi?
Da li je osnivač (grad) bio dovoljno transparentan prilikom imenovanja direktorke?
Kako meriti pravo kolektiva da se buni, da traži pravdu i kakvi su mehanizmi zaštite kada se kolektiv oseti ugrožen?
I, konačno, da li kultura postaje luksuz koji vlasti mogu suspendovati kad hoće i kad im je zgodno?
Zaključak
Šabačko pozorište je, bar na papiru, institucija sa tradicijom, sa istorijom, sa repertoarom koji je nekad bio bogat, dinamičan i angažovan. Ali tradicija ne garantuje održivost ukoliko se ide napred bez uvažavanja onih koji svakodnevno čine da pozorište “diše”, glumaca.
Ako direktorka i gradska vlast nastave putem gde se preskaču propisi, zanemaruju mišljenja ljudi koji rade, gde disciplina postaje kažnjavajuća, a ne organizaciona, onda će Šabac izgubiti mnogo više od otkaza jednoj Jeleni Ivetić, izgubiće pozorište.
A publika? Ona će ostati, ali će češće ostajati kod kuće, jer jedino pozorište koje sebi može dopustiti da zanemari publiku jeste ono koje je prestalo da sluša sebe.
Ljubav prema Aleksandri
Verovali ili ne ali sve one „diskriminisane“ tekstove pisao sam i zbog „ljubavi“ koju godinama gajim prema Aleksadri Delić. Da, svestan sam da će sad svi oni sa „pomračenim umovima“, kojima su samo prostakluk i primitivizam na umu, prasnuti, eksplodirati u svojim nemoralni mislima ali moraću da ih razočaram, nije to ta ljubav.
Višedecenijsko poznanstvo sa nekim, bilo kim, prisan i korektan odnos zasnovan na uzajamnom poštovanju, vremenom pređe u neko drugačije ponašanje od uobičajenog. Nasmejete se jedno drugom prilikom slučajnog susreta. Izmenjate neke reči, pa i rečnjnice, i sve vas to, vremenom, dovede do srdačnosti, veselosti, ljubaznosti, uzajamnosti, bliskosti… a što mi sve to onako, lakonski, podvedemo pod „ljubav“.
I, tako, neko vam postane drag iz kolegijalnosti, čovečnosti, učtivosti, otvorenosti… E, baš zbog svega toga ne možete da ostanete imuni, gluvi i ravnoduši kad vidite da je neko takav, a „vaš“, zapao u velike probleme a ne vidi način da iz njih izađe. Potpuno je normalo da pokušate da mu, joj, pomognete. Ali ne onako, licemerno, neiskreno već radikalno, kao šok.
U tom kontekstu, i iz najbolje namere, sam i napisao svih tih šest tekstova. Da, direktorki, kojoj se iz nekog razloga pomutio razum, skrenem pažnju da radi pogrešne stvari i da treba da se menja ili skloni. Duboko sam bio ubeđen i verovao sam da će ona, kao novinarka, razumeti poruku „između redova“, za njeno dobro, i da će prestati da nanosi štetu ustanovi kojom rukovodi, radnicima ali i samoj sebi.
Griža savest
Međutim, izgleda da ona ta pisanija nije shvatila na pravi način. Valjda zbog griže savesti: „Ovo doživljavam i kao hajku raznih krugova koji su bili „junaci“ mojih tekstova u vreme kada sam se bavila novinarstvom“, što je pogrešno jer dovoljno me dobro poznaje i zna da je ne reagujem na laži i zle namere. Pa tako ni ta njena, naručena, pisanja nikada joj nisam uzeo za zlo.
Ali, na zlo koje sada čini ne mogu da joj prećutim. Iako ga, ovoga puta, ne čin meni lično ni mojoj porodici ali čini onima do kojih mi je stalo.
Epilog
Direktorka Šabačkog pozorišta, kao bivša novinarka, morala je da zna da je već posle mog prvog objavljenog teksta mogla „Podrinskim“, iako su tekstovi pisani kao „lični stav“, uputi demanti. I, svaki put potom. Ali nije!? Verovatno zato što je svesna da pisani tekstovi nisu upućeni Aleksandri Delić, novinarki već direktorki, javnoj funkcionerki, što je podložno kritici. Valjda je bar to naučila.
Međutim, bilo bi veoma poželjno da direktorka ipak „demantuje“ sve ono što smatra da je napisano netačno, kao „hajka“, „iživljavanje“ i koje su to „najprizemnije uvrede, laži i omalovažavanje“.
Takođe, mogla bi da objasni i to šta ju je „preporučilo“ za mesto direktorke Šabačkog pozorišta? Da li je ispunjavala zakonske uslove? Kako je došla na ideju da sprovede „sistematizacijiju“ i sve ono što uz to ide? Kako je i zašto došlo do poremećenih međuljudskih odnosa? Zašto nema premijera? Zašto nema predstava u kojima igraju šabački glumci? Zašto nije održan Pozorišni festival „Pozorišno proleće“?
Samo da to ne bude kao ono saramotno objašnjenje koje je direktorka „okačila“ na pozorišni sajt:
„Obaveštenje
Uvažena kulturna javnosti, prijatelji pozorišta, poštovani saradnici, draga publiko, veoma mi je žao što moram da Vam saopštim da će ovogodišnji Pozorišni festival „Pozorišno proleće“ biti odložen.
Ovu odluku bilo je izuzetno teško doneti, imajući u vidu interes šabačke publike, jednako kao i srpskih pozorišnih kuća. Posle dugog promišljanja i razmatranja aktuelne društvene situacije i teškoća koje nas sve zajedno prate, smatram da je odlaganje festivala u ovom trenutku jedino moguće rešenje.
Kao što svi vrlo dobro znate, u Šabačkom pozorištu atmosfera je prilično uzavrela. Politički aktivizam, na žalost, odneo je prevagu nad većinom aktivnosti koje čine pozorišni život. Razumećete da se u takvim okolnostima ne čekaju dragi gosti.
Duboko se izvinjavam svim učesnicima festivala, zbog neugodnosti i organizacionih problema koje ova odluka može doneti. Obaveštavam Vas da Šabačko pozorište radi na iznalaženju novog termina za održavanje 9. festivala „Pozorišno proleće“.
S poštovanjem
Aleksandra Delić“
PS
Aleksandu Delić i mene veže i zlatna medalja sa jednog državnog prvenstva što samo može da potvrdi da u mojim pisanjima nije bilo zlih namera. Da joj želim sve najbolje i da, u sebi, prevaziđe sujetu, frustracije, umišljenost… Ipak bilo bi poželjno da podnese ostavku i vrati se u svoj TV K::CN. Da spase dušu svoju.