Britanski kritičar mađarskog porekla, akademski naučnik i profesor drame, Martin Eslin, skovao je termin “teatar apsurda” u svom eseju iz 1960. godine, a zatim je izdao i knjigu pod istim naslovom.
Posle više od pola veka, rekli bismo – ništa novo pod kapom nebeskom.
Teatar traje, ne predaje se. Politička i javna scena prepune su nespojivih, teško objašnjivih i nepomirljivih dešavanja, apsurdnih.
Jedan od utemeljivača Teatra apsurda je i rumunski i francuski dramski pisac, Ežen Jonesko. Jezik kojim govore njegovi junaci neadekvatan je i automatizovan, sastoji se od otrcanih i besmislenih fraza. Oni govore, a da ništa ne kažu. U beznadežnim situacijama, primorani su da ponavljaju besmislene radnje, predstave su igre reči i gluposti. Ovo nam je Eženovo viđenje savremenog čoveka i njegovih činjenja potpuno prepoznatljivo, dok neizbežno slušamo besmislene igre reči i gluposti, pečat naše svakodnevnice.
Apsurdom se bavio i poznati francuski pisac i filozof, buntovnik, Alber Kami, u poznatim delima, eseju “ Mit o Sizifu” i romanu “Stranac”. Kamijev odlučan stav je da je jedini filozofski problem prihvatiti ili ne apsurd koji živimo. Izdvojio bih sledeće. Jedna od velikih prepreka uspešnog otpora apsurdu, po Kamiju, je pogubni uticaj grada na modernu civilizaciju, koja je izgubila potrebu i dodir sa prirodom. Dokazujemo da je u pravu. Najlepše predele i srpska najveća prirodna bogatstva spremni smo da uništimo ili prodamo, zarad trenutne i lične koristi.
Što se tiče političkog života, Kamijev kratak boravak u politici naveo ga je na pomisao da iskrenost i integritet treba da su iznad političkih ubeđenja. Ceo svet trenutno živi upravo obrnuto, politička ubeđenja daleko su iznad bilo kakve iskrenosti i integriteta.
Sve navedeno u celini korespondira sa tragikomičnim naslovom kolumne. Koliko li smo svesni da se bumerang vraća u glavu onome ko ga je loše bacio, i koliko imamo snage i pameti da se pogledamo u ogledalu civilizacije kojoj verujemo da pripadamo, pokazaće vremena koja dolaze.