Oduvek sam smatrao da iskrenost snažno povezuje ljude, pa i kada se u nečem drugom razlikuju. Čini da jedni druge upoznamo, poštujemo i zavolimo; ponekad otklanja sumnje, zablude i nesporazume; ponekad samo prija. Iskrenost je u osnovi postojanja i očuvanja porodice, kolektiva u kojem radimo, društva, svega vrednog u životu.
Ne mislimo svi isto. Davno mi je jedan partijski podanik rekao kako se otac i majka mogu slagati, ali partija ne sme. Nikada nisam zaboravio ovu rečenicu, i neću je nikada ni zaboraviti. Bio sam dosta mlađi od njega, izgovorio mi je to sa osmehom, valjda prijateljski i savetodavno. Bože, pomislio sam, zar i takvih ljudi ima. Dalje ga više nisam ni gledao, ni slušao, bio mi je i stran i nerazumljiv, izbrisao sam ga.
Iz nekog ličnog ugla, radeći sa mladim ljudima, smatrao sam da profesor koji se beskrajno priprema i preslišava pred čas, kako ne bi zastao, ili ne daj bože pogrešio, dabome nije iskren.
Dešavalo mi se da svoj propust ili grešku otkrijem naknadno. Ponekad, znao sam to, nije postojala šansa da učinjeni propust učenici ikako otkriju, ipak sam im na sledećem času prijavio da nešto dopišu ili isprave. I video u njihovim očima prihvatanje i odobravanje, umesto, neki bi pomislili, podsmeha i osude.
Na neki poseban način time smo postajali bliski, dodatno se poštovali i dodatno verovali jedni drugima,.
Na RTS-u već duže vremena obavezno gledam jedino “Poteru” i poneki sportski prenos.
O sadržaju informativnih emisija saznajem tek posredno i ne prija mi. Veliki tim ljudi koji se bavi našim “pravom da znamo sve”, mislim, ide u pogrešnom smeru. Nalik na fotografski negativ, o onome što jeste, javljaju da nije, o onome što nije, javljaju da jeste. Odgovor zašto je to tako, svi znamo. Oduvek neko to manje ili više vešto nečim objašnjava i pravda.Pa ipak, ne mogu a da se ne upitam šta li ti ljudi, kada dođu kući, odgovore svojoj deci, na sasvim obično i očekivano pitanje:
“Tata, kako je danas bilo na poslu?“