RAZMIŠLJANJA MALOG ĐOKICE:
„OVI“ TREBA DA ODU ALI „ONI“ NE SMEJU DA DOĐU!
Kakav košmar, eto, sanjam da upisujem nekakav faklutet – državni. Kažu, bez fakulteta si niko i ništa. I, naravno, stvarno je tako. Međutim, kakva je tu računica? – trzam se u snu. Matematika mi ide od ruke pa računam: ako sve bude u redu i uspem da upadnem na budžet, te sve ispite položim iz prve, školarina će me koštati najmanje 500 evra. Za stanarinu nekog prosečnog stana biće potrebno izdvojiti oko 7.500 evra, režijski troškovi (sa kablovskom, telefonom i internetom), u najboljem slučaju, koštaće 4.000 evra. E, sad, treba živeti (skromno), kupovati knjige…, brat bratu, 10.000 evra. Dakle, ukupno 22.000 evra. I to ako je fakultet „prostiji“ (nije medicina i sl.)…
…Sa diplomom i verom u sebe počinjem da tražim posao. Avaj… prođe pola godine i ništa. Sanjam dalje… Nikom ne trebam… Prijatelji mi govore da je to zbog toga što nisam član ni jedne stranke. „Moraš da se učlaniš, nema ti druge“ – savetuju oni. Razmišljam, a vreme prolazi – ode godina. Roditelji se unervozili… živim k`o pas, sa diplomom, a opet sam im na teretu. U koju stranku se učlaniti? – dilema Hamletovska! „Pa u vladajuću“ – kažu savetodavci. A koju vladajuću? – naivno pitam – republičku ili lokalnu?…
…Porodični prijatelj, vuče me za ruku, i objašnjava: „Hajde požuri, čekaju nas! Pričao sam im o tebi i kažu treba im pošten momak. Iskoristi šansu“. Tresem se, neka zima, nikako da se zgrejem. Ispred mene zgrada sa izlozima oblepljenim nekim likovima i nazivom stranke. Ulazimo. Gledam ljude sa sumornim licima, nešto šapuću međusobno. Pokušavam da se vratim ali čvrsta ruka gura me napred u jednu kancelariju. „Evo ga, to je taj“ – čujem glas iza mene. „Doš`o si u pravo vreme“, grmi neki lik. Poznata mi faca. Odakle ga znam? Malo smo mesto, ali ne mogu da se setim. „Izbori su sledeće nedelje, javi se tamo, pokazuje na neku devojku, da dobiješ zadatke“ – i gura me iz kancelarije.
Devojka lepa ali bez emocija. Daje mi neki paket. „Noćas to da prelepiš preko njihovih plakata“…
…Propadam u ambis. Iz ruku mi ispadaju dobijeni plakati i sami se lepe za neke zidove i ograde. Znojim se, a propadnju nikad kraja…
…Muzika… sedim u nekom ćošku a oko mene gomila ljudi. Vrište, smeju se i uzvikuju „pobeda“… i neko ime… Strah me obuzima. Poznajem ljude ali to nisu moji prijatelji. „Šta ja radim ovde?“ – pitam se. Hoću da vrisnem ali glasa nemam. Hoću da pobegnem ali ne osećam noge. Mrak…
…Čujem sopstvene korake, neka nepoznata, ljubazna, gospođa uvodi me iz hodnika u jednu malu kancelariju. Četiri radna stola, gomila fascikli i papira na njima, registratori od poda do plafona. „Ovo vam je novi kolega“ – kaže pomenuta gospođa i odlazi. „Dobar dan“ – čujem eho svog glasa. Niko ne odgovara. Šest pari očiju gledaju me ispod oka. Obuzima me jeza i strah. Kao da stojim pred streljačkim strojem. Večnost. „Dragi kolega šta si se ukipio?“ – čujem glas punije, mlađe osobe. „Evo ti stolice, sedi“ – nastavlja ona i rukom mi pokazuje na stolicu pored nje.
Provlačim se između nje i registratora i sedam na polovinu ponuđene stolice. Da nam se tela ne dodiruju. Tišina… Sablasna… „Ovi dvoje, preko puta tebe, su kadrovi bivšeg gradonačelnika. Njih dvojicu je zaposlio zamenik gradonačelnika, ova ovde, pokazuje, ćerka je kućne pomoćnice sadašnjeg gradonačelnika a ja sam svastika njegovog savetnika“ – upoznaje nas debeljuca što sedi pored mene…
…Opet neka teskoba…
…„Čestitam, dobio si prvu platu“ – čujem radostan glas oca. Vadim iz džepa gomilu novčanica i brojim… tridesetdve hiljade…
…Odjednom soba, sa sve onim parama, počinje da se okreće oko mene. Računam, matematika, ako ne budem ništa trošio za 7-8 godina isplatiću školovanje…
…Budim se. Jutarnje sunce bije mi u oči. Prekrivač na podu a čaršaf obmotan oko nogu. Jastuk i majica mokri… „Šta je ovo?“ – pitam se. Kroz glavu mi proleće misao – šta da sam samofinansirajući student ili da padnem jednu godinu?…
O masteru da i ne razmišljam. Ostatak života ću provesti radeći da vratim uložene pre. Ako nađem posao?!
Ustajem polako a na um mi padaju predstojeći izbori. Tamni vilajet. Ali, mora se nešto menjati.
