Milisav Stanojčić, atletski trener i pomoćnik selektora za rad u grupi disciplina trčanja
Atletski i kondicioni trener Milisav Stanojčić u januaru je postao pomoćnik selektora- koordinator za rad u grupi disciplina trčanja zadužen za Vojvodinu i deo Zapadne Srbije. Rođen je u Ljuboviji, a u Beogradu završava srednju školu i fakultet. Dugogodišnji atletičar beogradskog Partizana sportsku karijeru počinje devedesetih godina. U Atletski klub, gde ga je sačekao Franjo Mihalić, dolazi neplanirano i već posle tri meseca treninga postaje reprezentativac Srbije, pa Jugoslavije. Sa Partizanom je kao kapiten ’85 godine uzeo titulu ekipnog državnog prvaka od Crvene Zvezde, što je nemerljiv uspeh. Iako talentovan, nemirnog duha, nije uspeo da istraje kao sportista, ali je to nadomestio bogatom trenerskom karijerom. U Medicinar, gde je sa prekidima radio deset godina, doveo ga je Đorđe Rašić davne ’97 godine, kada je uveliko bio reprezentativni trener u atletici. Imao je tu sreću da su mu dolazili izuzetno talentovani atletičari i uspeh je tu bio već pola dostignut- sjajnu generaciju: Borka Antonića, Mariju i Biljanu Mitrović (sada Topić), kasnije Dejana Bogićevića. Uporedo je radio i u Metaloplastici, godinu i po dana, fudbalu, OKK Šabac od osnivanja, ali je atletika bila i ostala njegova najveća ljubav, pa je tu najviše uspeha i postigao.
U sportu je, navodi, presudan kontinuitet rada i konstantnost, ono što on nije imao kao sportista, ali ima kao trener. Nova funkcija za njega je dodatna odgovornost, jer je potrebno podići kvalitet atletike na nivou države, u uslovima kada su budžetska sredstva ograničena.
-Stručni savet Atletskog saveza je prepoznao da je prisutan konstantan pad kvaliteta u atletici i došao na ideju da angažuje koordinatore po grupama i disciplinama koji će raditi na terenu i davati podstrek trenerima, ali i deci koja su se opredelila za bavljenje ovim sportom. Već sam bio na pripremama u Deliblatskoj peščari i bio sam prijatno iznenađen kako su me treneri prihvatili. Drago mi je zbog toga, jer razumem i njihovu poziciju u kojoj se i sam nalazim nakon dugo godina bavljenja tim poslom, prvenstveno iz ljubavi. Istovremeno, decu je teško motivisati, „gube se“ u 16. godini i upravo tada im je potrebna motivacija, da vide da neko prepoznaje i vrednuje njihov talenat, da će to znati da ceni i lokalna samouprava, i država. Mi u tom uzrastu treba da im doskočimo u pomognemo, da budemo umešni i pokažemo im šta im čar sporta može doneti. Nažalost, kada sam ja bio takmičar, dobri učenici i sportisti bili su popularni, a danas, kada imamo sunovrat svih moralnih vrednosti, na ceni su loši đaci i oni koji po ceo dan sede po kafićima. To mora da se promeni- ističe Stanojčić.
Kao zadatak koordinatori su sebi postavili i uspostavljanje standarda, jer je atletika, napominje ono što se često zaboravlja, merna disciplina.
-Imamo discipline gde nemamo četvrtog, pa ko god dođe može da učestvuje. Problem je što treneri uzimaju te medalje i „mašu“ s njima. Publici i neupućenoj javnosti, kada čuje da je neko osvojio treće mesto, to deluje impozantno, međutim, nije bilo četvrtog, zato je neko treći. Nama koordinatorima prva stavka je, pošto je atletika merni sport, da to bude rezultat. Sto metara i ovde i u Americi i Kanadi je isto, štoperica je svuda ista. Samo na osnovu tih parametara možemo doći do rezultata. Ako je, primera radi, 11 sekundi nešto što vredi, a neko ima 15 i medalju, to nikako ne može imati vrednost- objasnio je on, dodajući da je put do norme i ostvarenja rezultata veoma surov i nema druge šanse.
Jedan određen dan, tih 15- 30 sekundi, nema drugog poluvremena, drugog kola, ne smeš biti bolestan, moraš biti raspoložen, da bi istrčao i dao sve od sebe. Da bi se do toga stiglo, trener i takmičar moraju biti posvećeni. Španovićeva i Topić su imali takav put, jer niko ne može biti dobar senior, a da ga nema u prošlosti. Nemamo masovnost i ostajemo samo na medaljama, ističe. Poslednji u nizu Stanojčićevih trenerskih uspeha je Dušan Makević, učesnik Prvenstva Evrope u dvorani, gde je norma 8.03. Veliki trkači se rađaju sporadično, to se ponavlja na desetak do petnaest godina. Jedino u trčanju, kaže, kaskamo, jer se Dane Korica pojavio ’72 godine i od tada se nije pojavio kvalitet sličan njemu.
Infrastruktura je bitan segment bavljenja kraljicom sportova, te se izgradnja nove staze na Gradskom stadionu u Šapcu pokazala kao dobar potez. Prvi rezultati boljih uslova za treniranje već su stigli. Pre dve nedelje AŠK Tempo uzeo je šest titutla državnih prvaka u juniorskoj kategoriji, što je za mali klub impresivno. Problem je, međutim, što nedostaju klupske prostorije i toalet.
-Nemamo svlačionice, toalet, prostoriju gde bismo izložili trofeje, zahvalnice, diplome, kako bi klub dobio na ozbiljnosti. Smatram i da bi stadion trebalo dati na korišćenje, podići ogradu, održavati staze. Plašim se da ovako prepuštena zubu vremena, neodržavana, nezaštićena i nenadgledana, ni staza neće dugo trajati. Leti je nemoguće raditi i zbog toga bi bilo dobro uraditi članske karte i uvesti pravila korišćenja stadiona, u interesu svih klubova koji bi dugoročno mogli da ga koriste za bazične pripreme- naveo je on i istakao da je, nažalost, kraljica sportova po tretmanu koji uživa u pogledu uslova rada, u Srbiji pastorče, iako je po koeficijentu težine broj jedan.
Ako se uzme u obzir da atletika ima 16 disciplina za žene i 20 za muškarce, i da bude samo po jedan sportista u svakoj, to je 36 ukupno, koliko nijedan sportski klub sa rezervnim igračima koje izvode na teren, nema, ulog bi trebalo da bude veći, ali je i dalje na marginama.
U „Ašk tempu“ radi sa Borkom Antonićem i Biljanom Planko i dobrom generacijom koja obećava. Prošlu godinu obeležili su rekordi u klupskim štafetama, a kao megatalentovane izdvaja Vanju Vasić i Nikolinu Mandić, kao i Ivana Planka.
-Za godinu- dve bismo mogi da ih gledamo na velikim takmičenjima, ali mora ih neko prepoznati u gradu i treba da osete da ih prati neko iz Saveza, a ne samo lokalna zajednica, i da će taj njihov rad biti vrednovan i praćen. To je ideja i u drugim sredinama gde rade talentovana deca. Naša preporuka i Savezu i lokalnim sredinama će biti da se toj deci pomogne- istakao je on.
„Talenti se ne prave, oni dolaze, i ako talenat dođe, lako ga je prepoznati. Ne može se talenat napaviti i to je teza s kojom svi dolaze u zabludu. On se rađa, prepoznaje, dolazi i brusi i uspeva. Talenat je vrlo osetljiv i varljiv. Kad ga prepoznamo, moramo biti dovitljivi i sačuvati ga, da nam se ne otrgne“, zaključuje Stanojčić.
Dragana Dimitrijević