Tajna uspeha u inostranstvu je da zemlju u kojoj živiš prihvatiš kao svoj dom

Željko Grgurev, rukovodilac projekta izgradnje muzeja Luvr u Abu Dabiju

Poreklom je iz Vodica kod Šibenika u Hrvatskoj, rođen je u Koceljevi kod Šapca, a životni put odveo ga je u Dubai, u Ujedinjene Arapske Emirate, gde poslednjih deset godina rukovodi velikim arhitektonskim projektima koji predstavljaju ostvarenje njegovih profesionalnih ambicija. Željko Grgurev je bio angažovan na mnogim projektima, među kojima su novi Terminal 3 Međunarodnog aerodroma u Abu Dabiju i Grand Hyatt Abu Dhabi Hotel – interesantne arhitekture- u obliku zavrnutog nebodera. Trenutno najatraktivniji jeste muzej Luvr, koji se od ove na narednih pet godina premešta u Abu Dabi. To će biti prava turistička atrakcija koja će privući posetioce u pomalo zanemaren Emirat koji pored Dubaija prolazi gotovo neprimećeno u očima stranaca.

-Muzej Luvr se otvara za oko mesec dana. To je viseća paukova mreža iznad grupe malih objekata, slično meksičkim kućama, kao i svaki muzej. Celokupna postavka Luvra je rentirana i iz Pariza će biti premešena u Abu Dabi, zbog renoviranja. Sledećih pet godina, od 2017. godine, kompletna postavka, sa svim umetninama, uključujući čuvenu Mona Lizu, biće u Abu Dabiju. Dubai je poznat, ali niko ne zna za Abu Dabi, koji je najveći i najbogatiji Emirat ovde. Ideja je da, na isti način, kroz izgradnju hotelske infrastrukture, kroz ovako atraktivne muzeje, poznate svetske univerzitete, kao New York University i Paris- Sorbonne University u Abu Dabiju, privuku studente i turiste iz okruženja, Dalekog i Srednjeg istoka- kaže Grgurev, koji radi na poziciji direktora projekata za Al Habtoor Leighton Specon (HLS).

Završio je Osnovnu školu „Nata Jeličić“ u Šapcu, Tehničku školu i Fakultet elektrotehnike u Splitu ’87 godine, gde i počinje karijeru, koju potom nastavlja u Bosni. Nakon rata odlazi u inostranstvo, gde je za uglavnom italijanske kompanije radio skoro 25 godina. Na Malti je napravio najveću bolnicu u Evropi neposredno pre dolaska u Dubai. Devet godina je proveo u Etiopiji, radeći projekte za Ujedinjene nacije kao što su Conference Centre, Economic Commission for Africa, zatim nekoliko hotela. Tamo je upoznao suprugu, Etiopljanku, za koju kaže da je najveća ljubav njegovog života.

Sećanje na detinjstvo u Šapcu

Iz Šapca je otišao sa 14 godina, a poslednji put je u njemu bio kad je diplomirao, ’87 godine.

-Kad sam završio fakultet, znajući da samo Srbi znaju slaviti kako treba, mi ne znamo kao vi, otišao sam kod školskog druga Dragana Mirkovića Gute u Šabac, da proslavim moju inženjersku diplomu. Kad sam izašao s voza, nakon sat vremena se ne sećam ničeg, dok se nisam probudio na vozu za povratak- kaže kroz smeh.

U njegovom pamćenju, živa je slika na Mali Pariz i kaže da se i sad „fotografski“ može šetati kroz grad.

-Znam tačno gde je „Tržnica“, „Borovo“, pekara „Makedonac“, sve do „Zorke“ imam memorisano u glavi kako Šabac izgleda. Kamičak, Sava, vašar u septembru… Normalno, to je moja slika iz podsvesti, iz mog detinjstva. Ne znam šta se promenilo, možda su neke ulice zatvorili, popločali, ali sve te dućane, jedan po jedan, mogu objasniti, to sećanje iz detinjstva je jako- dodaje, ne odbacujući mogućnost da se u dogledno vreme ponovo prošeta ulicama Šapca.

-Iako smo se sreli doista kasno, i iza sebe imam jedan brak, upoznajući nju sam shvatio da ljubav postoji. Bio je to susret dva potpuno različita sveta, različite kulture, tradicije, hrane, ponašanja, navika. Ako postoji uzajamno razumevanje i ljubav, nema prepreka. Zajedno smo već 22 godine i, što smo duže zajedno, više imamo tema za razgovor. Sve je stvar ljubavi i osećanja koja se razvijaju između dve osobe- kaže Grgurev, koji ima četvoro dece- osamnaestogodišnju ćerku, koja studira u Zagrebu, sina, koji ima 22 godine, na fakultetu u Dubaiju, dvanaestogodišnju ćerku i četvorogodišnjeg sina.

U njegovoj kući svi govore engleski, budući da pohađaju engleske internacionalne škole, etiopski i pomalo hrvatski. Grgurev kaže da će se pobrinuti da nauče tatin jezik u letnjim kampovima kad za to dođe vreme.

Iako je obišao svet, ustoličio se u Dubaiju, a razlog je jednostavan- Emirati i Dubai su centar sveta u oblasti građevine. Evropa je praktično izgrađena, a ovde ima i po 50 nebodera na kvadratnom kilometru. Osim toga, gradi se neverovatnom brzinom, jer novac nikom ne predstavlja problem i investitori ga rado ulažu u radnu snagu kako bi uštedeli vreme. Primera radi, tri hotela, 1.700 soba, 26 restorana, 420 apartmana- od onih enormnih, koji su veličine naše manje zgrade od 1.600 do 2.000 kvadrata, do normalnih suit apartmana- sve to skupa, završeno je za godinu i po dana. U našim uslovima, za to bi bilo potrebno najmanje četiri godine. Graditi karijeru ovde za njega je veliki izazov, a i plata za strane profesionalce je vrlo dobra, samim tim i sigurna egzistencija za porodicu. Ipak, potrebno je bilo adaptirati se na novu sredinu, budući da je Dubai stecište velikog broja nacionalnosti.

Prijatelji i poslovni partneri

Kada čovek stalno menja mesto boravka i nigde ne pušta korene, teško mu je da ostvari prava i trajna prijateljstva. Ipak, Grgurev je uspeo da spoji ugodno s korisnim.

-Kad provodiš tri, četiri ili pet godina u nekoj zemlji, radiš od jutra do mraka, ti si prilično izolovan u smislu sticanja pravih prijatelja, tako da ja u mom biznisu, vodim prijatelje sa sobom. Ljude koje sam upoznao pre dvadesetak godina, uklopim kao veliki šef u moj tim i oni me prate. Imam čak i neke inženjere iz Srbije, Hrvate, Italijane, Portugalce- to je moj „brazilski fudbalski tim“. Ti ne možeš biti uspešan menadžer, ako nemaš probrane ljude koje vodiš na tim projektima i čije mogućnosti i kapacitete poznaješ- kaže Grgurev i dodaje da postoje nepisana pravila za pripadnike različitih nacionalnosti.

-U Africi sam primetio da su mlade devojke vrlo ambiciozne, brzo uče i vrlo su vredne, muškarci ne baš tako. Dubai je, s druge strane, grad sa sedam miliona Indijaca, Pakistanaca, Filipinaca, ovo je praktično indijska provincija, sasvim drugo okruženje. U svakom slučaju, zbog jeftine cene radne snage, ti si u stanju pokriti tu neefikasnost u produktivnosti. Za posao koji bi u Hrvatskoj ili Srbiji radio jedan tehničar, ovde angažuješ pet tehničara, a još uvek te koštaju puno manje nego jedan, tako da pokriješ tu produktivnost sa više ruku. To je sasvim drugo tržište rada- navodi on.

-Kad dođeš da radiš u Dubaiju, moraš se pripremiti da prvi dan sretneš najmanje 200 pripadnika različitih nacionalnosti. To je simbol ove zemlje. Na jednom od mojih projekata koji upravo završavam, tri hotela na Sheikh Zayed Road-u, angažovano je skoro 3.400 radnika, što je neobično za uslove u Evropi, gde je za jedan hotel potrebno oko 200 radnika, i to je već solidna firma. Ovde se sve meri u hiljadama ljudi, jer investitori imaju novac, i broj zaposlenih nije pitanje, pitanje je samo da završiš u što kraćem roku. To je cela logika izgradnje Dubaija i kako su zapravo postigli sve ovo u tridesetak godina- objašnjava.

Radno vreme mu je oko deset sati dnevno, ali kao senior manager, koji vodi deo kontrole projekata između Abu Dabija i Dubaija, mora se dokazati na profesionalnom planu i, shodno funkciji, prvi doći na posao i poslednji sa njega otići.

-Budući da radim sa 200 pripadnika različitih nacionalnosti, svaka ima svoje specifičnosti. Moram se prilagoditi, slušati, shvatiti njihove mogućnosti, ambiciju, uzeti najbolje od njih i ostvariti ono što je finalni proizvod, ali nije isto kao raditi sa našim ljudima čiji mentalitet poznaješ. Ovde moraš sve uklopiti, prenebregnuti konflikte među zaposlenima, nametnuti se kao autoritet i biti dobar „tata“ svima njima, dati im oduška kada im je potrebno. Vrlo je specifično, teško, objasniti ovaj svet ovde- priznaje i dodaje da uprkos brojnim obavezama može sebi da priušti odmor, slobodnu subotu ili produžen vikend.

Muslimani imaju jako puno praznika, tako da organizuje odlazak s porodicom do Emirata koje nije video, Abu Dabija i slično. Svaki dan sa balkona gleda Dubai Marinu, živi dva metra od plaže, ali vrlo retko ide na nju, baš kao i u Vodicama kod Šibenika. Ironija je, priznaje, što kad imaš more pred kućom, ne odlaziš da se kupaš u njemu. Na pitanje muči li ga nekad nostalgija, vrlo je izričit.

Kako do posla u Dubaiju

Budući da praktično živi balkanski san, logično se nameće pitanje kako je do toga došao. Grgurev kaže da put do uspeha za mladog inženjera nije jednostavan.

-Ko ima volje da dođe ovde da radi, postoje načini. Otežavajuća okolnost je što je ovo tržište rada praktično kompletno kontrolisano od strane engleskih agenata. Neko ko misli da može doći ovde na turističku vizu, kucati na vrata i deliti biografije, teško će naći posao. Ali, posla ima. Nažalost, kompletno regrutovanje Evropljana ovde ide preko agenata u Engleskoj, među kojima su stotine i hiljade loših. Ja sam sâm tražio od kolega Engleza da mi daju neke kontakte i tako sam i došao ovde. Inicijalno sam došao sa Italijanima, čija je firma za koju sam radio bankrotirala 2008. godine. Onda sam našao posao u drugim firmama, ali preko engleskih agenata. Ovde ima mnogo mladih ljudi, arhitekata, inženjera iz Srbije. Savetujem im da se pretplate na QS časopis iz Engleske i tamo će naći posao u Dubaiju. Ja sam uvek tu da pomognem mladima i ljudima koje poznajem, ali važno je da pokažu znanje, energiju i volju da se usavršavaju- kaže on.

-Tajna života u inostranstvu je u tome da ne smeš osećati nostalgiju za svojom zemljom. Ti moraš u mozgu praktično prihvatiti novo okruženje, bez obzira da li si u Dubaiju ili usred džungle u Kongu. Moraš to prihvatiti kao novi dom i adaptirati se na novu sredinu. Svi koji počnu razmišljati o porodici, svojoj zemlji, svojoj hrani, neće dugo opstati u insotranstvu, jer će ih ta nostalgija vući natrag. Jednostavno, moraš prihvatiti tu zemlju kao svoj dom, prihvatiti dobro ili loše u toj zemlji i postati deo tog novog sveta i okruženja- otkriva tajnu i dodaje da bi, u slučaju krize u Dubaiju, bio spreman i na novo preseljenje.

U Etiopiji imaju kuću koja je trenutno iznajmljena diplomatama, u Hrvatskoj takođe lepu bazu. Supruga, kaže, nikad nije bežala od preseljenja i u njegovu domovinu. Kada je 2008. godine nastupila kriza u građevinarstvu, bila je spremna da sa njim spakuje kofere za Hrvatsku. Situacija se popravila i ostali su.

-Sve ovo radim da svojoj deci i porodici osiguram edukaciju i bolju budućnost. Ko zna, možda jednog dana kupim „lamborgini“ i jedrilicu i vratim se u Hrvatsku- zagonetan je Grgurev na kraju.

Dragana Dimitrijević