LIČNI STAV: ZAPISI IZ POMRAČENOG GRADA
Kada govorimo o revolucijama, obično zamišljamo barikade, transparente, uzvike slobode i tenziju na ulicama. Oružane, kulturne, obojene, plišane, sve one imaju prepoznatljive slike i zvuke. Ali postoji jedna revolucija koja ne staje na trgove, ne maršira i ne viče. Njeni simboli nisu zastave, već reči, navike i tihe promene u svakodnevici. To je ono što bih nazvao – svilena revolucija.
Za razliku od nasilnih i naglih prevrata, svilena revolucija deluje kao nevidljivo tkanje: nit po nit. Ona ne ruši poretke naglo, već ih polako prepliće novim obrascima, sve dok stari sistem ne ostane bez uporišta. Promena ne dolazi kroz udar, već kroz postepeno pomeranje temelja.
Takve revolucije se često prepoznaju tek kad su već pobedile. Kada shvatimo da više niko ne koristi stare izraze. Kada institucije počnu da se ponašaju „modernije“, iako ih niko formalno nije reformisao. Kada umetnici, novinari i obični ljudi počnu spontano da grade novi duh vremena.
Svilena revolucija je moćna upravo zato što ne izaziva odbrambeni refleks vlasti. Ona nije frontalni napad, već tiho preuzimanje prostora: kulturnog, društvenog i simboličkog. Vlast često kasno shvati da joj je tlo izmaklo, jer nije bilo alarma ni eksplozija.
U vremenu kada se sve meri snagom i bukom, svilena revolucija podseća da najtrajnije promene često dolaze nečujno. Kao svilena nit, nežna ali neverovatno izdržljiva, ona povezuje ljude, ideje i vreme u jedno novo tkivo društva.
I, tako, dok Srbija gori, dok građani u većini gradova traže pravdu i sukobljavaju se sa policijom, dok lokalne opozicije blokiraju i parališu rad parlamenata Šabac u svoju bogatu istoriju prvina upisuje još jednu. Postaje prvi grad u Srbiji koji je sproveo „svilenu revoluciju“.
Pet godina, od kako je Srpska napredna stranka okupirala grad Jevrema, Luke, Vinavera i naših potomaka, šabačka opozicija zaobilazi zasedanja lokalne skupštine kao „kiša oko Kragujevca“. I čeka da je na vlast vrati Ustavni sud ili Sud u Strazburu. Ne hajući pri tom što naprednjaci pustoše i uništiše grad u koji oni nameravaju da se vrate.
I, ako se pažljivo analizira delovanje šabačke opozicije, čast malim izuzetcima, postoji realna sumnja da između njih i vladajuće stranke postoji neka tanka nit koja ih veže i spaja i koja ih čini saučesnicima u svoj nesreći koju je ovaj grad doživeo za pet proteklih godina. I koju će tek doživeti. A ta nesreća nije ni mala ni naivna.
Sem nekih stotinak kilometara asfaltiranja seoskih staza i bogaza, bez plana, smisla i opšte koristi, jer važan je bio broj kilometara a ne dobrobit za zajednicu, naprednjaci su uspeli da u rekordnom vremenu Šabac pretvore u kasabu. Uništili su i pokvarili sve čega su se dohvatili. A od najvećeg gradskog budžeta „u istoriji“ građani nikakve koristi nemaju.
Fabrike koje su nastale u vreme vladavine naprednjaka rade bez dozvola i uništavju životnu sredinu, zaustavljen je u potpunosti razvoj grada a najveća inveticija ove gradske vlasti je izdvajanje 240 miliona za projekat opšte bolnice koja nikada neće biti izgrađena. Dom vojske se raspada na očigled prolaznika a spas mu je jedino u tome što se nekada gradilo kvalitetno. Kultura je na kolenima, mediji ne služe svrsi…
Nije se šabačka opozicija nešto preterano „štrecnula“ ni posle pada nadsrešnice u Novom Sadu. Sa oduševljenjem su dočekali činjenicu da studenti neće sa opozicijom i zabili glavu u pesak. A onda su svoj nerad i neangažovanje „ispeglali“ takozvanom „bezrezervnom podrškom studentima“. Mada, da budem malo pošten prema njima uspeli su da među studente i građane ubace neke svoje „trojanske konje“ i da tako stvar drže pod kontrolom. Na opštu radost i korist naprednjačke vlasti.
Zanimljivo je da šabačka opzicija, osim toga što za ovih pet godina ništa nije uradila na dobrobit građana, nije iskoristila priliku da međusobno razgovara i da uradi ono što se od nje očekuje, da se bar ujedini. Ali, očito, da je jaz između opozicionih liderčića toliko velika da je međusobna saradnja nemoguća. I tako će biti sve dok ih neka lična korist, ipak, ne sastavi.
Nažalost, nisu Šapčani imali sreće ni sa zborovima građana. Iako se posle prvog zbora rodila neka nada vrlo brzo je sve splaslo, „smrvilo i u pepeo rasulo“. A, sve što smo od Zbora videli je bajka o „slobodnoj raskrsnici“ na kojoj se svakodnevno, u večernjim satima kad to nikog ne tangira, okuplja jedva stotinak ljudi, da međusobno ćaskaju, i koju obezbeđuje policija. Sa sve četiri strane. Očito je da ni njih mnogo ne zanima stvarno stanje u gradu i da su zaslepljeni činjenicom da im je pružena prilika da se dokopaju megafona i „pumpaju“ gluposti, misleći da su važni i bitni, a koje kao rezultat imaju sve manji odziv građana na bilo koji događaj koji se u gradu organizuje. A svakom normalnom stanovniku ovog grada je dozlogrdilo da ga „velikoposednici“ raskrsnice, kao stoku vodaju da se arlauče ispred praznih prostorija SNS-a, a koje, iz perverzije čuva policija, da se „dezinfikuju ili kade“ gradske ulice posle naprednjačkih šetnji. Dok grad propada!
Kap je preila čašu u ponedeljak kad “upravitelji” Zbora nisu bili kadri da građanima saopšte tačnu lokaciju okupljanja. A ono što se dešavalo ispred zgrade Osnovnog suda je baš bila sramota. Rukovalac megafonom, uz svo baljezganje, često je izgovarao: “imam informaciju”, reči koje redovno izgovara ne objašnjavajući od koga te informacije dobija, a rezultat tih “informacija” bio je da su građani stajali ispred bašte bifea dok su uhapšene u zatvor sproveli sa zadnje strane zgrade.
Dakle, “svilena revolucija” je lepa i bezbedna ali ne donosi korist. Vreme je da se bunt radikalizuje i da se učini sve da se ova štetočinska vlast što pre skloni. Ali, da bi se to dogodilo moraju da se sklone i mnogi koji su uzurpirali “nadležnost” nad šabačkim Zborom, i kojima megafon služi da leče lične frustracije. Mada ne sporim da je to možda i bio cilj onih kojima ovakvo, petogodišnje, političko stanje u gradu odgovara. “I vuk sit i ovce na broju”.
Naravno, ako građani, u ovakvoj situaciji, ne žele da budu samo “ovce” moraće da iznedre novih sto osoba kojima prioritet neće biti stajanje i zabavljane na raskrsnici kod Biblioteke šabačke već “oštra” borba sa nakaradnim gradskim režimom koji predvodi privatna Kompanija Pajić&Pajić.
I, da se ne zavaravamo, ako je na nekom protestu i bilo nekog sveta to su, većinski, bile naše komšije iz susednih mesta.
Neka pamet i razum pobede! Da mislite a ne da verujete”
Ivan Kovačević
