Poštovani i dragi profesore Pajo,
ja sam Vaš učenik kome ste predavali fizičko vaspitanje u tehničkoj školi „Boris Kidrič“ u Šapcu, od 1973. do 1977. godine. Bio sam na smeru mašinaca u odeljenju kome je sve vreme razredni starešina bio profesor ruskog jezika Radovan Maričić – Raća. Posle završene srednje škole u Šapcu upisao sam Mašinski fakultet u Kragujevcu 1977. godine, na kome sam diplomirao 1982. godine. (Rođen sam u Vrhpolju, Ljubovija.) Moja generacija rođena 1958. godine u ovoj 2023-oj puni 65. godina života i svi praktično odlazimo u penziju. Bez obzira na proteklih 46 godina ja Vas se rado sećam, a siguran sam da Vas se sećaju mnoge generacije kojima ste Vi predavali fizičko vaspitanje. Sećamo Vas se kao dobrog, časnog, snažnog i lepog čoveka. Dodajem i ovo „lepog čoveka“ jer uz to pristaje i vaš nadimak. Svi smo Vas znali i zvali Paja „Labud“. Dovoljne su bile te dve reči da se zna na koga mislimo kad to kažemo i o kakvom čoveku i profesoru se radi. Kao što je nekad bilo dovoljno reći za patrijarha Pavla Stojičića deda Paja i svi bi znali o kome se radi.
Moram priznati da ja Vaše pravo ime i prezime Pavle Pavlović sam potpuno zaboravio, ali ovo Paja Labud nisam. Jako sam se obradovao kad sam juče pročitao jedan Vaš tekst u kome pišete o svom čuvenom dedi Ljubomiru Ljubi Pavloviću, a tekst je objavljen u „Podrinskim“. Tako ja prvi put saznajem da ste vi direktni potomak Ljube Pavlovića, sa čijim delom sam odavno upoznat, a pogotovo s delom „Sokolska nahija“ u kome je on izneo istraživanja o poreklu stanovništva tog mog kraja. To je svojevremeno objavljeno u Erdeljanovićevom Etnografskom zborniku, ali smo mi to njegovo delo „Sokolska nahija“ odštampali kao posebnu knjigu, a sve to zahvaljujući mom bratu od strica Nikoli Vasiću koji živi u Beogradu.
U prilogu ovog pisma poslaću Vam i jedan tekst Dragutina Bajića u kome se govori o Vašem dedi Ljubi Pavloviću. Možda Vam je to i poznato, ali nije na odmet da znaju Vaši potomci kakvog pretka su imali. O tome najbolje govori detalj prenet iz romana Branimira Ćosića „Pokošeno polje“ u kome se pokazuje kako je Ljuba Pavlović bio častan čovek, i kao školski nadzornik, braneći učitelja Jovana Bajkića od svojih licemernih kolega. Malo je ljudi koji su imali takvog pretka koji im može biti uzor. Ne samo uzor svojim potomcima, već i uzor vascelom srpskom rodu. Na žalost, takav čovek nije zaslužio da ima zasluženo obeležje u Šapcu – gradu u kome je radio i ostavio ljudski trag svojim delima. Uvek sam se pitao zašto se tako nešto dešava? Da li smo mi toliko nezahvalni kao narod ili je nešto drugo po sredi? Mislim da je diskontinuitet državni i politički tome doprineo da se olako zaboravljaju veliki ljudi i prave vrednosti, ali o tome ne bih detaljisao. Navešću Vam samo ovaj primer.
Petar Vasić knez Sokolske nahije, u vreme Miloša Obrenovića, inače moj direktni predak, nije zaslužio da u celoj opštini Ljubovija ni jedna ulica nosi njegovo ime. Zašto? Pa na čelu komisije koja određuje imena ulica na teritoriji cele opštine Ljubovija sedi čovek koji nije ni rođen u Ljuboviji. Ali to je tako, od dna do vrha države nam Srbije. I danas Srbijom vlada onaj koji se busa u grudi da više voli Srbiju od nas čiji su preci stvarali savremenu Srbiju, a on je prva generacija koja je rođena u Srbiji. (Ali, nećemo o tome.) Radije bi da se podsetim još nekih mojih profesora iz tehničke škole koji su bili Vaše kolege.
Radovan – Raća Maričić moj razredni starešina. Smatrali smo ga starim i strogim, a tek na kraju školovanja smo shvatili koliko se on roditeljski brinuo o nama i borio se za svakog od nas, da budemo dori đaci i ljudi. Profesor starog dobrog kova koji je napredovao od učitelja, vaspitača nastavnika do profesora.
Đorđe Žegarac, profesor koji nam je predavao mehaniku. Ljudina i gromada fizička, intelektualna i moralna.
Bogdan Hrnjak „Čovek“. Sve je rečeno u ovom nadimku kojim smo ga zvali mi đaci. Bio je zaista Čovek i profesor kome smo se mogli obratiti za bilo šta što nam je bilo potrebno, ili nam nije bilo jasno.
Dragan Janković „Šica“, Obrad Urošević, M. Marinković – Maridžan, Zora Velimirović, itd. Naravno, ne mogu reći da su svi bili tog novoa jer ima i onih kao što je bio profesor Filip Janko, nedosledan.
Dragi profesore Pajo, drago mi je što smo se danas čuli telefonom i malo popričali. Nadam se da i Vi pamtite mnoge generacije svojih đaka kao što mi pamtimo Vas. Želim Vam da svojim potomcima prenesete osećaj ponosa na svoje slavne pretke i da im to budu čvrsti i pouzdani orjentiri u njihovim životima, bez obzira na razna vremena i iskušenja. A svima nama treba da je na pameti rečenica patrijarha Pavla: „Budimo ljudi“. Hvala vam profesore Pajo što ste se brinuli o našem fizičkom vaspitanju koje je preduslov za sve ostalo u životu. Na mnogaja ljeta. Veliki pozdrav iz Kragujevca od Vašeg đaka.
Živko R. Vasić
